Dobrica Ćosić

Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви људи зли.

Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

У младој шуми све су букве лепе, али увек има једна на коју птице слећу.

Отаџбина је вечна, Србија је вечна! А владе и краљеви, странке и политике пролазе као шљам, као пена на реци!

Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ?

јутро се наставља мислима последњих несаница.

Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ’ на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно.

Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста?

– Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава.

– Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни.

– Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи.

– Уши ће ти појести.

– Боље него да се дукати убуђају.

Из Србије ће и врапци побећи. Људи ће месиштем сасвим да усмрде земљу.

Уживао је, гледајући је кроз прозор, кад висока, боката а витка, лако као усправан вал заплови двориштем,