Helen Hoang

Ni­ko ni­je imao ta­kve oči, s tom, po­seb­nom, je­din­stve­nom ni­jan­som ze­le­ne. Ta­ko je le­pa

Mi­slio je da ni­kad vi­še ne­će ovo do­ži­ve­ti, i sa­mo je za­žmu­rio, pre­pu­šta­ju­ći se nje­nom do­di­ru. Bo­lja je bi­la Esme i od sun­ca i od sve­žeg va­zdu­ha.

Pro­ce­ni­li su je, usta­no­vi­li da vre­di ma­lo, ili čak ni­ma­lo, i od­bi­li je. A sad je bi­la ta­ko umor­na. Ta­ko, ta­ko umor­na.

Ka­ko da pro­me­niš se­bi ži­vot kad se na­đeš u ta­kvoj klop­ci. Pa ne mo­že nju pro­šlost nje­na da de­fi­ni­še. Ne mo­že se po nje­nom po­re­klu pro­ce­nji­va­ti ko je i ka­kva je ona. Ako ni­šta dru­go, bar ta­ko ne bi tre­ba­lo da ra­de. Mo­že ona da bu­de mno­go vi­še od to­ga, sa­mo uko­li­ko joj pru­že šan­su.

Nje­go­va po­ro­di­ca je ma­loj mo­gla da pru­ži sve stva­ri ko­je su joj po­treb­ne.

A šta će­mo s lju­ba­vlju? I lju­bav se ra­ču­na, a to de­te ni­ko ni­je mo­gao da vo­li kao Mi. Ni­ko. Zna­la je to u du­bi­ni du­še.

Čim je ose­ti­la da se Hai lo­mi, ba­ci­la se na plen. – Pod­ne­si i ti deo te­re­ta, uči­ni ne­što za me­ne. To bi me baš usre­ći­lo.

Lju­di bi je sma­tra­li le­pom. Ali bi­la je i vi­še od to­ga. Uz­bu­dlji­va. Pre­div­na. Od onih što od­u­zi­ma­ju dah. Ma­da on ni­je baš ma­rio za ta­kve stva­ri...

A ni za­mi­sli­ti ni­je mo­gao ka­ko sve to ona vi­di.

Ne­što mu je go­vo­ri­lo da su te ka­pi uku­sni­je od obič­ne vo­de.

Upu­ti­la mu je ši­rok osmeh, a nje­mu ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da je gle­da. Da gle­da tu čud­nu, nes­hva­tlji­vu, prele­pu že­nu.

Eto ga. Njen osmeh. To mu je ne­ka­ko bi­lo va­žno.