Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Пореским рајем се назива територија на којој постоје бројне олакшице за власнике капитала, у смислу одсуства девизне и банкарске контроле и регулативе, гдје су пореске стопе ниске или непостојеће, а услови за регистрацију компаније веома флексибилни. Поједностављено, тамо иду они који неће да плаћају порез својој држави. Тада је било 46 земаља које су испуњавале ове „рајске“ захтјеве.

Сигурност банкарских депозита је основа савременог банкарског система. Њу гарантује и држава знајући колико је немогућ захтјев свих депонената за повлачењем новца. Ово је правило успостављено, разрађено и примјењивано од 1930. године и времена Велике депресије, све до „случаја Кипар“.

У њиховом жаргону се употребљавају изрази: стока коју треба научити памети; овце које треба ошишати; кожа коју треба некоме одрати и крв које се треба напити. Када неко некоме украде паре, он постаје лопов, а када га превари – преварант. Под условом да није у питању банкар. Ако банка украде новац са нечијег рачуна, најгоре што може да јој се деси јесте оптужба за „несавјесно пословање“. Кад некога превари (ситна слова у уговору), може јој бити пребачена само „недовољна транспарентност“ пословања.

Овај увод је био потребан да би се одговорило на основно питање – ко стварно ствара новац? Одговор гласи – БАНКЕ. Не држава, како мисле многи, него управо банке