Peter Handke

Marijana, hteo sam nešto da ti kažem: tamo gore sam mislio na tebe i na Štefana, i posle svih tih dugih godina, koliko smo zajedno, prvi put osetio da pripadamo zajedno. Odjednom sam se uplašio da ću poludeti od samoće, poludeti na neki zastrašujuće bolan način, kako to još nikada niko nije iskusio. Često sam ti govorio da te volim, ali tek sada osećam povezanost s tobom.

„Bol je poput propelera,

al’ te nikud odvest’ neće

propeler se samo u mestu okreće.“

Kaže da nisi svesna istorijskih okolnosti svojih postupaka.“

azirao od svake vrste povratka kući, a o onome u mesto rođenja da i ne govorimo

o; da, zgražavao sam se svakog dolaska kući – osećao sam stege u telu, pa i sasvim dole, na izlazu iz creva – posebice tamo

i moje osvetničke povesti

a. Danima nema više onog iznenadnog dvoglasnog lajanja pasa iza živice

kao nekad uveče u selu

âm, imao ni manje ni više nego viziju, i to apokaliptičnu

opet pod đonovima osetio ovdašnji