Peter Handke

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

Retko bez želja i na neki način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni.

Ali nije li, ionako, svako izražavanje rečima, čak i onoga što se uistinu dogodilo, manje ili više fiktivno? Manje, ukoliko se zadovoljimo samo saopštavanjem; više, ukoliko pokušamo da se što preciznije izrazimo. I što više izmišljamo, to će pre, možda, priča postati i nekom drugom zanimljiva, jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne? – Da li otuda potreba za poezijom? „Zadihanost na rečnoj obali“, tako se na jednom mestu izražava Tomas Bernhard.)