Alan Vots

obrnutim zakonom“. Kad pokušavaš da ostaneš na površini vode, potoneš; kad pokušaš da potoneš, plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Nije li onda neobična nedoslednost i neprirodan paradoks što se „Ja“ opire promeni u „ja“ i u okolnom univerzumu? Jer promena nije samo razorna sila. Svaki oblik je zapravo obrazac pokreta, a svako živo biće je kao reka, koja, kad ne bi tekla, ne bi nikad mogla ni da se ulije. Život i smrt nisu dve suprotstavljene sile; to su jednostavno dva načina gledanja na istu silu, jer promena je koliko graditelj toliko i rušitelj. Ljudsko telo živi jer je ono skup pokreta, kruženja, disanja i varenja. Opiranje promeni, pokušaji držanja za život, isto je što i zadržavanje daha: ako istrajete, ubijete se.

Onda, biti svestan znači biti svestan misli, osećanja, osećaja, želja i svih drugih oblika iskustva. Nikad, u bilo koje vreme, niste svesni ničega što nije iskustvo, misao ili osećanje, već osoba koja doživljava to iskustvo, misli ili oseća. Ako je tako, šta nas navodi na pomisao da takvo nešto postoji?

Takvi instrumenti, kao i instrumenti jezika i misli, zaista koriste ljudima samo ako su oni budni – ako nisu izgubljeni u sanjarenju o prošlosti i budućnosti, već su u najbližem dodiru sa tim trenutkom iskustva gde samo stvarnost može da se otkrije: ovim trenutkom. Ovde je život živ, ustreptao, jasan i prisutan i sadrži dubine koje nismo ni počeli da istražujemo. Ali, da bismo to uopšte videli i razumeli, um ne sme da bude podeljen na „Ja“ i „ovo iskustvo“. Taj trenutak mora da bude ono što uvek jeste – sve što vi jeste i sve što znate. U ovoj kući, nema mesta za tebe i mene!

Ja sam depresivan i želim da izvučem „Ja“ iz ove depresije. Suprotno od depresije je ushićenje, ali, pošto depresija nije ushićenje, ne mogu da se nateram da budem ushićen. Mogu, međutim, da se napijem. To me čini divno ushićenim i tako, kad naiđe sledeća depresija, imam brz lek. Sledeće depresije su sklone da postaju sve dublje i mračnije, zato što nikad ne svarim to depresivno stanje i ne izbacim njegove otrove. Zato moram još više da se napijem da ih ugušim. Vrlo brzo počinjem da mrzim sebe što se toliko napijam, zbog čega postajem još depresivniji – i tako to ide.

Večni život se shvata kad poslednji trag razlike između „Ja“ i „sada“ nestane – kad postoji samo ovo „sada“ i ništa više.

Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Napisana je u ubeđenju da nema prikladnije teme u vreme kad se ljudski život čini tako neobično nesigurnim i nepouzdanim. Ona tvrdi da je ta nesigurnost posledica pokušaja da se postigne sigurnost i da se, suprotno, spas i duševno zdravlje nalaze u najradikalnijem priznanju da nama nikako nema spasa.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan jer, što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju – i, bilo u pozadini ili u prvom planu, patnja je uvek s nama.