Sofi Goldberg

prenose oblacima bezbrojne nijanse malahita, korala, topaza i lapis lazulija.

Ne smeš da razmišljaš o odlasku, odluke se donose gutljaj po gutljaj, kao što se ispija ova ukusna kafa.

Nastojala je da njene suze prođu neopaženo, ali nema tog čarobnog napitka i protivotrova koji može da izleči iseljeničku ranu.

Ranije joj je sličnost između njenih i njegovih misli donosila sigurnost; sad se sve promenilo, sklad je bio narušen. Dušu joj je zaposeo nekakav glib osećanja, gust, neprobojan glib, što izaziva nesanicu, i prianja, i kalja, i prlja

Veoma često je pomišljala na oca. Odavno je ostala bez njegovog zagrljaja i to joj je možda najviše nedostajalo: onaj utisak zaštite koji mogu dati samo očeve ruke, da se oseti kao mala devojčica pod budnim pogledom onoga ko nas najviše voli; to, to joj je najviše nedostajalo.

Nova godina, ni izbliza puka zamena kalendara što visi na zidu, bila je svečani trenutak kada svaki čovek prisutan na tom skupu potanko preispituje svoja duhovna postignuća i zacrtava sebi da popravi nešto što iziskuje da bude poboljšano.

Nisima je pružiti pomoć bila jednostavna osobina, ključ ispunjenosti. Malo je polagao na sopstvene prohteve, ali na taj način je bio zadovoljan svojim životom. Ma koliko malo da je davao, uzvisivalo ga je ono što je nekome služilo da ne trpi oskudicu ili, što je još važnije, da sačuva dostojanstvo.

– Mazal je zapisan u zvezdama i sazvežđa su vodič u životu svakog čoveka, još od rođenja. Međutim, mogućnosti da se uspe ili da se doživi poraz nalaze se u nama, i zavise od toga koji put izaberemo.

Zalogaj može najednom ispasti na putu od tanjira do usta. To znači da se i najizglednija nada da će se nešto dogoditi može izjaloviti dok udariš dlanom o dlan.

Ne želim da osećam, jer osećam se kao u brodici bez kormila. / Ne želim da mislim, jer razmišljam o tebi. / Ne želim da govorim, jer bih onda zapitala Boga / zašto ti je dao kratak život, / što te nije sačuvao. / Radije plačem u senci, i stojim na prozoru čekajući utehu.