Vladika Grigorije

провлачећи се, што би се рекло, као између кишних капи.

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Храна је, чини ми се, нарочито укусна када је добијеш од некога до кога ти је стало.

Дисао сам слободу а то је, вјерујем, најбитније да би се човјек уопште кретао

Буди стрпљив и чувај се осуђивања, то ће једино одржати огањ љубави који сада гори у твом срцу. Из тога пламена извираће храброст, вјеруј ми. Изнијећеш ти све то добро, не бој се. Чекам те.

Само човјек који прихвати себе уистину постаје слободан од себе. А бити слободан од себе, то значи прије било чега другог побиједити сујету, сопствену сујету.

Очарање и разочарање су двије стране исте медаље. Немој да ти нада буде очарање, па ти ни туга неће бити разочарање.

колико год да човјек воли некога на земљи и колико год био спреман да се жртвује, над њим се увијек надвија сјена себичности.

Хм, да ли су успомене само успомене или су нешто много више? Да ли нас оне враћају у прошлост и тако је оживљују, или су можда једина стварна садашњост и будућност? Да ли, у ствари, све оно што није успомена, што није успјело да прерасте у успомену, уопше вриједи?

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо. Заволио сам, истина, и Београд, који ми је пружао све оно што Планиница није могла, али је није могао замијенити. Није то могао учинити, а мој Београд није ни имао таквих намјера. Београд је прихватао нас дошљаке са свих страна, некако на први мах, брзо и не премишљајући се, онако како би се пружила рука некоме ко се оклизнуо овдје, на блатњавом Савском кеју.