Herman Melvil

mi zamenjuje pištolj i metak.

razmišljanje i voda venčani su zasvagda.

A još je dublje značenje one priče o Narcisu, koji je zato što nije mogao da dohvati onu mirnu sliku što ga je mučila, a koju je video u izvoru, skočio u nj i utopio se. Ali istu sliku i mi vidimo u svim rekama i okeanima. To je slika nedohvatljive utvare života; i tu je ključ svemu tome.

mene muči neki večni svrab za veoma udaljenim stvarima.

Na ovome svetu, brodski drugovi, greh koji plaća svoj put može putovati slobodno i bez pasoša; dok vrlinu, ako je sirotna, zaustavljaju na svima granicama.

„O, tako isto moja savest visi u meni“, jada se on, „pravo naviše gori ona; ali odaje moje duše su sve iskrivljene!“

A eto, taj Gavan i sam živi kao kakav car u nekom ledenom dvorcu načinjenom od zaleđenih uzdaha, a pošto je predsednik društva za suzbijanje alkohola, pije samo mlake suze siročadi.

Jer grešan kako je bio, Jona ne plače i ne cvili za neposrednim izbavljenjem. Ostavlja on celo svoje izbavljenje Bogu, zadovoljavajući se time što će kraj svih svojih jada i patnji ipak gledati u njegov sveti hram. I u tome je, brodski drugovi, pravo i istinito kajanje; ne drečljivo moljakanje za milost, već zahvalnost na kazni. I koliko se Bogu dopalo ovo Jonino držanje pokazano je u docnijem izbavljenju Joninom iz mora i kita. Brodski drugovi, ja ne iznosim Jonu pred vas da se ugledate na njega zbog njegova greha, već ga iznosim pred vas kao uzor kajanja. Ne grešite, ali ako to uradite, pazite dobro da se zbog toga pokajete kao Jona.

Pokušaću da imam prijatelja neznabošca, mislio sam ja, pošto se hrišćanska dobrota pokazala kao prazna učtivost.

A šta je volja božja? Da svome bližnjem činim ono što bih želeo da taj bližnji čini meni – to je volja božja.