Bojan Ljubenović

где пише да на Дан заљубљених човек не може сам себи нешто да поклони, није ли самозаљубљеност највернија верзија љубави?

Ништа боље није ни са писмом. Српско писмо је ћирилица, али већина Срба пише латиницом. С времена на време Срби закукају да им ћирилица нестаје и изумире, дигну дреку до неба, па се може помислити да им је неко силом отима, а не да је сами затиру и заборављају. За ћирилицом највише наричу новине које излазе на латиници и чувари традиције који су заспали на стражи. Иначе, овдашње новине излазе на оба писма, али су на оба подједнако неписмене.

Приметио сам да Срби не воле да читају, али да обожавају да пишу. Зато овде има више писаца него читалаца. Србин који за живота није објавио макар једну књигу, и добио књижевну награду приде, сматра се обичним згубиданом и лењивцем, јер како друкчије назвати човека који ни неколико дана није могао да одвоји и да постане угледан књижевник.

У српском језику постоји седам падежа. У централној Србији користе се сви падежи, али кад човек крене ка југу земље, падежи, један за другим, почну да се губе. Кад стигне до самог југа, остану тек један или два.

Курс динара је пливајући, па се динар ваљда зато тако често дави.

Срби су педантан народ. Посебно воле да перу новац. Скоро да нема српског привредника који није опрао неку количину новца.

У Србији живе и други народи, али се Срби према њима односе као према драгим гостима који су се запричали па никако да оду.

Није да свет није покушао да смањи број гра­ђа­на Срби­је, кроз векове их је асимиловао, стрељао и бомбар­­до­­вао ко год је стигао, али је овај народ изгледа неуништив!

Чим видите два типа како се крвнички пљескају по раменима, знајте да су то Срби који су се пронашли у белом свету.

Сваки сусрет Срба из Србије и Срба из дијаспоре веома је емотиван. Срби из дијаспоре плачу што не живе у Србији, а Срби из Србије плачу што не живе у дијаспори.