Rafael Žordano

Robijaševe pruge su pukotine. Dopadaju mi se Odijarove reči:

„Srećni su oni koji su naprsli, pošto u njih ulazi svetlost.“

Svaki dobar nosilac stetoskopa govorio bi o horipilaciji ili pilomotoričkom refleksu. Ostali – vi i ja – kažemo da se koža naježila…

Bazar tufnaste zebre želi da bude mesto gde nešto može ne samo da se vidi, već i „doživi“. U njega se dolazi, u njemu se čudi, zabavlja, sedi, gricka, pijucka, ćaska…

On je poput hrama znatiželje u kome ne mora da se šapuće.

Na auto-putu njenih misli saobraćaj je tog jutra življi nego inače.

Besraman i velikodušan, Mon Veni nudi svoj intimni miris.

Prizori koji slede odišu tolikom senzualnošću da je njihovo projektovanje pomoću baterijske lampe-kaleidoskopa strogo zabranjeno…

Često sam govorio Arturu da ne postoje neuspesi. Postoje samo iskustva.

Vraćam se ovamo oslobođen svoje prošlosti, kao ubijeni čovek koji još hoda uspravno. Čovek koji je sve imao u svojim rukama i koji je uspeo da izgubi svoju suštinu. Došao sam ovamo upravo zato da to pronađem: suštinu.

E pa vreme se sluša kao tišina. Ono postoji samo ako dozvolimo sebi da ga gledamo kako nastaje. U protivnom nam klizi između prstiju.

„Naš svet i dalje u velikoj meri daje prednost načinu razmišljanja koji je u skladu sa ’normom’. U ’normi’ je sadržano ’normalno’, ali i ’normativno’ – razmišljanje koje je unutar određenog okvira, koje diktira svoja pravila. Taj sistem daje prednost određenom obliku inteligencije, kao i racionalnosti, analizi, pragmatičnosti, rezultatima… On veliča levu hemisferu mozga. Kad ulože novac, firme čekaju povratnu informaciju, moraju da procenjuju, kvantifikuju… Da se razumemo: to, samo po sebi, nije nikakvo zlo! Ali ja smatram da je šteta što se nedovoljno ulaže u desnu hemisferu, u taj čudesni deo mozga.“