Kristin Fere-Fleri

Ako ona nije mogla da vidi unutrašnjost knjiga – te milione rečenica i reči, koje su vrvele poput kolonija mrava – knjige su videle nju.

Žilijet se žrtvovala zbog nje, priljubila se uz tanak pregradni zid koji je podrhtavao, ali na licu koje je videla iz profila ništa nije odavalo ni najmanju neprijatnost; na njemu je bila samo premorenost, teška poput debelog oklopa koji je s vremenom trajno srastao s njim i odebljao

Svaka knjiga je portret i ima najmanje dva lica.“

„Dva...“

„Da. Lice onoga ko je daje. U vašem slučaju, one koja je daje. I lice osobe koja je prima.“