Ros Makdonald

Vetar me lako,

letos ko lane,

baca posvuda,

ovud’ onuda

Pročitao sam:

Teške su tuge

jeseni duge –

cilik gusala

srce mi kida:

od boli rida

i neznanih zala.

Nešto me guši,

bol mi u duši,

čuj, ura tuče!

Zar dani sreće

vratiti se neće?

Suze me muče...

Odlazim tako...

Hvatao se za sve što kažem kao da je to trapez u pokretu kojim će se zanjihati do nekakve nade. Nisam mislio da to treba ohrabrivati:

U poslednje vreme sam previše pričao sa ljudima čiji je posao bio da pričaju. Bilo je dobro za promenu sedeti za pultom radničkog restorana u kom su ljudi progovarali samo kad su želeli nešto

Uglavnom je ona pričala. Ne postavljam previše pitanja. Čekam i slušam. Na kraju više saznate tako.“

Kad sam imala dvadeset godina, izgledala sam kao i svi ostali. Sad kad sam prešla sedamdesetu, izgledam kao ja. Ta činjenica oslobađa.

Postoje trenuci u čovekovom životu kad sve kockice legnu na svoje mesto

Život uvek ima olabavljene niti i ponekad je bolje ostaviti ih da se same rasparaju

Ružnoća je u oku posmatrača