Dejvid Mičel

moja lakomislena generacija je svoje uspomene poverila netu, tako da je Slom iz ’39. bio poput kolektivnog moždanog udara.

Moja generacija je bila poput gostiju koji se do besvesti prežderavaju u restoranu Zemljinog obilja, svesni – mada to poriču – da će na kraju pobeći ne plativši i ostaviti svojim unucima račun koji nikada neće moći da plate.

Veći deo mog života svet se smanjivao, a tehnologija je napredovala; to je bilo prirodno stanje stvari. Malo ko je od nas bio svestan da je to „prirodno stanje stvari“ u potpunosti delo ljudskih ruku, i da je svet koji nastavlja da se širi dok tehnologija zaostaje ne samo moguć već i da čeka odmah iza ugla