Igor Verkić

Razmišljao je o tome šta je konkretno pošlo po zlu sa njegovim žvotom, gde je bila ta prelomna tačka kada je sve otišlo dođavola, nije mogao tačno da utvrdi.

Bila je sreda. Najgori dan u nedelji, suviše kasno da nešto počneš, a suviše rano da bilo šta planiraš za vikend. Često je razbirao te misli po glavi i shvatio da ima usađenu mržnju prema tom danu. Ljudi su obicno mrzeli ponedeljak, ali taj dan ti nudi šansu za novi početak, sreda je nekako ni tamo ni vamo i obično se sva sranja dese u sredu, osećao je da ni ovaj put neće biti izuzetak.

- Hmm, Sejšeli, kako to fantastično zvuči. Pesak, voda, kokteli… Dobro, bez vode, jebote treba još da se udaviš. – Setio se da ne zna da pliva, čovek od 35 godina koji ne zna da pliva nije baš česta pojava.

- Znači Sejšeli, pesak, kokteli i zgodne devojke. Da, da definitivno bih se snašao tamo – pogledao se u delić ogledala i video lenji deo stomaka koji je ocrtao svoje granice na košulji. Kada malo bolje pogleda ličio je na čoveka koji je progutao frizbi. Da, da frizbi koji se zaglavio u donjem delu stomaka i tu stoji već nekoliko godina, nikako to nije od brze hrane, piva i slatkiša.

- Znači Sejšeli, pesak i kokteli. Sunčanje do mile volje, da, da definitivno bih uživao - začkiljio je očima i podrobno istraživao svoju bledu kožu, setio se situacije kada je sa 12 godina toliko izgoreo na bazenu da je potrošio skoro dve litre jogurta kako bi smanjio opekotine i otekline.

- Znači Sejšeli, kokteli. E jebeš ga, to mogu u svakom baru u ovom prokletom gradu. Jebeš Sejšele.

“Ne idem na Sejšele“ – reče Henri gledajući u taj oskudno opremljeni stan. Pomislio je sigurno minimalizam, a zatim skrenuo pogled sa praznih zidova na nju.

“Dobro, i to je neka odluka “ - izgovorila je to sa blagim smeškom.

Ispod štanda izvukla je neku plastičnu šoljicu sa poklopcem. Otvorila je.

“Ovo je smuti od spanaća i celera. Bukvalno vitaminska bomba koja će vam dati energiju za ceo dan.”

Smesa je bila granulasto zelena.

Jebote, ovo izgleda kao da se neki vanzemljac uneredio. Ako postoji život u ovom svemiru, garantovano im govno neodoljivo podseća na ovo.

Uzeo je čašu i nesvesno je promućkao, znao je da je mora popiti odjednom, inače bi ispraznio želudac usahlom kosturu na noge. Ipak je bila tačna činjenica da pre svega očima jedemo hranu, ako nije dopadljiva na prvi pogled, ni ukus nam se kasnije neće svideti. Približio je čašu ustima i eksirao.

“Mmm, bilo je ukusno“ – pogladio se po stomaku. Žena se zadovoljno smeškala.

Znači giljotina, čupanje noktiju i dranje kože, sve to nije ništa u poređenju sa ovim otrovom. Ovo je u rangu sa izbljuvkom matorog, bolesnog pacova. Da, mora biti tu negde.

Zaista primamljivo deluje sama pomisao na to, ta ne baš zdrava mentalna razbribriga, kako bi bilo idealno živeti samo one lepe, sunčane dane, dane bez briga, dane osmeha, a u nekoj slatkoj samoobmani potpuno ignorisati i odbiti postojanje onih sivih, zagasitih i crnih dana, kada masivna olovna zavesa presvuče nebo i kada život svakim otkucajem sata gubi na težini i smislu.

Ono što ga je takođe fasciniralo kod vlasnika kišobrana bila je ta njihova moć da se potpuno isključe, da ne vide dalje od ruba i da ih dalje od tog ruba kišobrana ništa i ne zanima. Nije bitno da li su nekoga zakačili, da li su nekome probili oko, bitno je da, ne obraćajući pažnju na svoje nove gabarite, prođu od tačke A do tačke B. Pitao se često da li vlasnici kišobrana uopšte imaju osećanja, da li takvo egocentrično ponašanje dok se nalaziš pod tom plastičnom kupolom razapetom na tanke žice ispoljavaju i u stvarnom svetu kada se ta kupola skupi. Imaju li ti ljudi dušu?

Ja sam Henri Razinski i nemam kišobran u svom stanu. Tačnije ja sam Henri Razinski, čovek koji mrzi kišobrane.

“Zapamti Henri, ne postoji ništa vrednije od dečijeg osmeha.“

Još više deprimira činjenica da je život prolazna nepogoda, da se jednog jutra probudiš, pogledaš u ogledalo i ma koliko se trudio da prepoznaš osobu u odrazu, vidis samo bezličnu masu kostiju i kože, prazninu umesto vedrine, iracionalni besmisao umesto esencije življenja. Vidiš fizičke obrise nekoga ko je izgubio sebe, zbog nečasnog cilja, kako bi pronašao druge, kako ne bi bio sam.

Ponekad nam je svima potrebno da potpuno iščeznemo, da ostanemo sami, da posumnjamo u suštinu, u sopstvenu svrhu, ponekad nam je potrebno da se izgubimo kako bi ponovo pronašli sebe.

Dok je išao niz ulicu, bez želje da pozove taksi, shvatio je koliko brzo se postavljeni ideali ruše, koliko ono što si smatrao vrednim postane bezvredno za jedan jedini tren. Zapravo smo mi ti koji stvari stavljamo na pijadestal, dajemo im božanski status i težimo ka njima, a prečesto se dešava da stremimo ka pogrešnom.