Marija Jovanović

Upoznao sam te ovakvu, i prihvatio bez ostatka. Idemo dalje od te tačke. Ne može se voziti napred ako nam je pogled stalno prikovan za retrovizor

Nije se radilo samo o neospornoj ekonomskoj oskudici, već o sistematskom uništenju javnog morala. To nas je pretvorilo u ružno siromašne, nesolidarne i zle. Ovde je osećaj za dobar ukus diktirao ljudski šljam

umotvorina. Sve srećne porodice nalikuju jedna drugoj, dok je svaka nesrećna na svoj način; otprilike tako glasi. Čudo jedno koliko se ta rečenica bezupitno navodi kao neosporna mudrost, uprkos netačnosti koja bode oči. Ako je istinit prvi deo iskaza, isto bi moralo da važi i za nesrećne porodice. Zašto je, onda, Tolstoj prenebregao notornu iskustvenu činjenicu da su oba stanja za svakog čoveka neponovljiva, jedinstvena kao otisci prstiju? Po mom mišljenju, ovom rečenicom čitaocima je na jezgrovit način saopštio da je sreća, kojoj u životu svi stremimo, kao sirovina za umetničku preradu jednostavno – dosadna. Što stoji. Patnja, neprijatni i raznorazni uvrnuti događaji predstavljaju sočno meso priče u koje se zarivaju zubi znatiželje. Tuđa sreća može izmamiti blagonaklon, setan osmeh ili zavist; prilično praznjikave emocije u poređenju sa katarzičnim efektom tragedije koja nam omogućava da s bezbedne razdaljine saučestvujemo u jadima junaka. Samilost i saosećanje koje tada obilato lučimo ništa nas ne koštaju, a zauzvrat stvaraju u krajnjem ishodu prijatan utisak da smo se kroz empatiju uzvisili. Stoga se mudri autori klone naširokog prikaza sreće. Eventualno se odluče za happy end, po pravilu sklepan navrat-nanos, i slêdeći oproban obrazac iz bajki izostavljaju dalje elaboriranje

čovek je čudna zverka, prilagodi se svakom stanju; dovoljno je da prođe neko vreme da bi progresivno snizio kriterijume u skladu sa okolnostima u kojima se našao

čoveku se na rođenju zalomi ceduljče, zato se jednima sva vrata otvaraju i pre nego što su se kvake dohvatili, a drugima se svaka zalupe pred nosom, i svaku mrvu sreće krvavo plate

Prećutkivanje nije laž. Nije ni istina. Biće da stoji na pola puta. Opet, nije li to slučaj sa većinom ljudskih postupaka i odnosa? Niko od nas nije prijatelj kakvog bismo sami voleli da imamo – najpouzdanije biće, najčvršći oslonac, moralni etalon i tome slično. Ipak jesmo nečiji prijatelji, i imamo ih. Zovemo ljubavlju osećanje koje nikad nije čisto kao brušeni dijamant, mada svi priželjkujemo upravo takvu. Onu koja će svojom čistotom osvetliti turobnost egzistencije, pridati smisao postojanju, postati njegov smisao, cilj i svrha. Čim izađemo iz nežnog doba u kome sve izgleda moguće, pa i dosezanje trubadurskog ideala neukaljane ljubavi čija je jedina supstanca ljubav sama, bez ikakvih primesa, počinjemo da prihvatamo kompromise i stupamo u sivu zonu prećutkivanja

Ne znam da li bi me te noći išta moglo uznemiriti, osim činjenice da ćemo se, u neko doba, ma koliko odlagao, ipak rastati, i da će u meni nastati još veća praznina.

Slažem se da našem susretu vredi nazdraviti, rekla je, skoro se nisam ovako lepo s nekim ispričala

ćutke sam je milovao po kosi; trenutak čiste, nepomućene sreće

Isterivanje na čistac nikad mi nije bilo jača strana. Otkad znam za sebe, gutao sam stvari koje bi vodile u dublji sukob. Stvari na koje nisam mogao da utičem. Ili one na koje jesam, ali uz velike unutrašnje lomove