Nije važan kritičar; onaj koji ukazuje kako se jak čovek spotiče ili šta je onaj koji radi mogao bolje da uradi. Zasluge pripadaju onom ko je zaista u areni, čije lice je umrljano prašinom, znojem i krvlju; ko hrabro ulaže napor, ko greši, koji iznova ne uspeva jer ne postoji trud bez greške i neuspeha; već onaj koji se trudi da nešto učini; koji poseduje ogroman entuzijazam, ogromnu posvećenost; koji se troši zarad vrednog cilja; koji u najboljem slučaju na kraju poznaje trijumf krupnog dostignuća i koji, u najgorem slučaju, ako ne uspe, ne uspeva hrabro, te njegovo mesto nikada neće biti među hladnim i plašljivim dušama koje ne znaju ni za pobedu ni za poraz.”5