Ivana Dimić

I pre nego što nastupi crnilo, nit jedne pomisli zakačiće se za ono što je preostalo od mene: Ako se ne probudim, sve će zauvek prestati. Ostaviću za sobom nedorečene poslove, stvari, ljude, obećanja, dugove, rukopise, sve. Osim ljubavi u srcu. Ali zar je to malo? Ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika?

Ubrzanje uvek nagoveštava blizinu smrti. Samo je maskirano preteranom živahnošću. Naše srce je tačno ustrojeno kad ga ostavimo na miru da samostalno dejstvuje. Ono diktira ritam disanju koje nismo u stanju ni da čujemo, toliko je nenametljivo. Kad god se namerimo da ga prisluškujemo, stidljivo disanje se poremeti. Srce ubrza svoj rad pod prismotrom, a posedniku, kad se upusti u takvo špijuniranje, obavezno pozli. Srce je sluga koji se vređa kad ga gospodar posmatra, što je prirodno, jer niko ne voli da bude opserviran, to je izraz nepoverenja. S druge strane, ubrzanje goni srce na prekovremeni rad i eksploatiše ga.

Najbolje bi bilo primeriti se prema onom što su još stari Rimljani preporučivali u svojoj poslovici: „Žuri polako!“ A tome se može dodati: „I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara.“

Jednog dana minuće me sva tuga, sve odbrambene misli i svi strahovi. Jednog dana svešću se na svoju suštinu i moći ću da prestanem da nastojim. Prostor će se razdesiti i vreme će me otpustiti. Nastaće sveopšti sklad i potpuni mir. A dotle ću trpeti, jer nemam izbora. I trudiću se da se sebi svidim, da me ne bi posle u večnosti nervirala uspomena na jedan besmisleno nepotpun život.

Ali ljubav ipak nije ta od koje ikad treba odustati. Samo svojim željama treba stati cokulom na grkljan. One su te koje svaki put naprave zbrku. Zato što se otimaju sa stvarnošću za mesto kolovođe. Kad se faze pobrkaju, izostane uzemljenje. A to uvek dovede do kratkog spoja i oprlji obraz nedužne ljubavi. Od toga posle samo električari imaju vajdu, svi ostali su, međutim, redovno na ozbiljnom gubitku

Kad bi čovek bio u stanju da razmeri svoje mogućnosti u odnosu na zahteve stvarnosti, mnogo sreće bi kolalo svetom. Ovako je sve taština i muka duhu. Voleti nije lako, ali svejedno, vredno je pokušati, makar i kao svedok sopstvenog pada.

Ako čovek uspe da pronađe tačku na koju pada odsjaj zvezde i ostane da stoji samo koji tren u njenom centru, srce može da mu se isceli.

Niko ne bi trebalo da povlađuje svojim strahovima pošto oni, udruženi sa samosažaljenjem, mute vidljivost i seju štetu.

Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan, kao što je udobnije biti ohol.

Sva je prilika da će život proteći od nepravde do neprilike, i čovek može da ga proživi a da se ne zapita je li nekome nešto dužan, može li štogod sam da učini i koliko je i zbog čega srećan, a da nikad nije bio ni gori ni bolji od drugih

od koje ikad treba odustati. Samo svojim željama treba stati cokulom na grkljan. One su te koje svaki put naprave zbrku