Vudi Alen

Dupla projekcija se završila i izlazim iz prijatne, mračne bioskopske čarolije. Ponovo sam na aveniji Koni Ajlend, sunce, saobraćaj, vraćam se u prokleti stan na Aveniji K. Vraćam se u kandže svog najvećeg neprijatelja – stvarnosti. U jednoj smešnoj sekvenci u mom filmu Povampireni Majls
9

Moje pretpostavke se temelje na činjenici da sam negde oko pete godine postao svestan smrtnosti i pomislio da, uh, na tako nešto nisam računao. Nikad nisam pristao na konačnost.

Uzgred, neverovatno je koliko me često opisuju kao „intelektualca“. Takva predstava o meni je lažna koliko i čudovište iz Loh Nesa pošto u mojoj glavi nema intelektualnih neurona. Neuk i nezainteresovan za učenje u školi, izrastao sam u tipičan primer lenčuge koja sedi ispred televizora s pivom u ruci; ragbi utakmica trešti s ekrana a duplerica iz Plejboja selotejpom je nalepljena na zid. Divljak koji se šepuri u pantalonama od tvida i nosi zakrpe na rukavima kao profesor s Oksforda. Ja nemam nikakvu moć opažanja i uzvišene misli, ne razumem većinu pesama koje ne počinju sa „Ruže su crvene, ljubičice su plave.“ Međutim, ono što imam jesu naočare s crnim okvirom i pretpostavljam da ta bajka opstaje zahvaljujući njima, kao i mom umeću da se služim odlomcima iz učene literature koja je isuviše dubokoumna da bih je shvatio ali koja može da se iskoristi u mom poslu da bih stvorio varljivi utisak da znam više nego što to stvarno jeste slučaj.