Džejms Paterson

Dozvolite da vam nešto kažem, detektive Krose. Ovo je čista istina. Mislim da je važno da to razumete. I vampiri mogu biti psihopate i ubice kao i bilo ko drugi na ulici.“

Slegnuh ramenima.

„Mislim da ću morati za to da proverim vaše istraživačke statistike. U međuvremenu, jedan vampir, pravi ili samo igrač uloga - ili više njih - ubio je najmanje desetoro ljudi“, rekoh.

Vestin mi se učini žalostan.

„Da, detektive. Znam. Zato sam i pristao da razgovaram s vama.“

Postavih mu i poslednje pitanje.

„Jeste li vi vampir?“ Piter Vestin poćuta pre nego što odgovori. „Da, jesam.“ Te reči me presekoše. Čovek je bio sasvim ozbiljan.

Bilo mi je drago što joj čujem glas. Zvučala je zdravo i normalno. Zaista je i bila zdrava i normalna. Ja sam bio poremećen.

Majka je učila Vilijema i Majkla kako je vođenje ljubavi sa svakim, pa čak i s njom, dobro ukoliko je obostrano željeno. Braća su spavala s majkom, pa i s ocem i mnogima iz komune. Njihovo poimanje lične slobode se izopačilo i na kraju ih koštalo dve godine u popravnom zavodu četvrtog stepena. Uhapšeni su zbog posedovanja droge, ali iza rešetaka su dopali zbog teškog napada. Osumnjičeni su i za mnogo ozbiljnije zločine, ali ti nisu bili dokazani.

Kad se Vilijem uputio ka podnožju brda, razmišljao je o pojmu nesputanog uma. Iz dana u dan za sobom je ostavljao teret prošlog života. Uskoro će se rešiti lažnog morala ili etike, svih onih usranih zapreka koje se uče u civilizovanom svetu.

Bližio se istini. Kao i Majkl.

Vilijemu je bilo dvadeset godina.

Majkl je imao samo sedamnaest.

Već pet godina zajedno ubijaju i sve su bolji u tome. Nepobedivi.

Besmrtni.