Goran Dakić

Постоји само тишина, та лековита и умирујућа тишина која крепи и одмара, од које се никада не можеш растати и која тече у теби ма где био и ма којим путевима ходио. Она смирује ватру, разгони муку, потапа тугу. (У њу су и данас поринути сви моји снови и надања, жеље и пркоси, стрепње и радости.)

Одбацио је пушку и ранац, загрлио мене и маму и увео нас у кућу, где смо се грлили и љубили – он нас и ми њега – сатима (или је то време одједном добило неправилно обличје).

Али цели живот тражиш управо то – живот и нађеш га тамо где си мислио да га није.