Lisa Bjerbu

Kako znaš da je sve što pričaš o sebi istina? Možda ima nečega što je postalo istina samo zato što nisi imao izbora.

Nešto sam shvatila kad sam ušla u njegovu sobu: ne želim da budem ona koja će mu ugasiti to sunce na licu.

Kod kuće je bilo svetlije. U gradu nikad nije potpuni mrak.

Svesna sam da „ljubazni smotanko“ većini drugih ne mora nužno da zvuči fenomenalno, ali to je zato što većina drugih nije shvatila o čemu se radi. Ljubazni smotanci uvek pobede na duže staze. Pitajte moje omiljene filmove.

Sramota je fizičko osećanje.

Poput urlika u celom telu.

Kad niko ne vidi, udahnem miris njegove majice u pluća. Znam, neizlečivo sam glupava. Ali boli me dupe da li sam trenutno neizlečivo glupava, jer kad bih mogla, stavila bih poklopac na ovaj osećaj i sačuvala ga u tegli.

Ne moram da se trudim da ovo uspe.

Možda i ne moram? Možda ne zavisi od mene, možda neće biti katastrofa ako sve ode dođavola, možda će i tad biti okej.

Nije da ne znam kako dijalog funkcioniše, nisam glupa. Čujem i kad nastanu pauze, shvatam da treba ja da ih popunim.

Uprkos tome što sam se dosad izvukla iz svakog njenog pokušaja da me uključi u nekakvu socijalnu

radije bih izabrala efekat flastera koji ova soba ima na mene.