Fjodor Dostojevski

»Pa eto«, veli, »isto kao što se mati raduje kad prvi put primeti da joj se dete osmehne, isto tako mora da se i bog obraduje svaki put kad ugleda s neba da mu se grešnik od sveg srca moli.«

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim... to sam odavno primetio ... ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu

što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

... O, dobro je što umirem! Jer, ko zna, možda bih i ja iskazao neku užasnu laž, priroda bi već to udesila! ... A nisam kvario nikoga... Hteo sam da živim za sreću svih ljudi, da pronađem i iznesem istinu ... Gledao sam kroz prozor na onaj Majerov zid, pa sam zaželeo da samo četvrt časa govorim, i da sve, sve uverim, a, eto, samo jednom sam se u životu našao... s vama, kad već ne s ljudima! I šta je iz toga izašlo? Ništa! Izašlo je samo to da me prezirete!

Znači, budala, znači, nisi im potreban, znači... kucnuo ti je čas! I nikakve uspomene nisam bio kadar ostaviti! Ni glasa, ni traga, nijednog dela, nisam doneo nijednu ideju! Ne smejte se glupanu! Zaboravite! Zaboravite sve ... Zaboravite, molim vas, ne budite tako nemilosrdni!

oprostimo, pre svega oprostimo svima i zauvek... Nadajmo se da će i nama oprostiti. Da, jer smo se svi i svaki od nas prema drugima ogrešili. Svi smo se ogrešili

Zanimljivo je, čega se ljudi najviše boje? Novoga koraka, nove vlastite riječi boje se oni najviše...

Bijaše to sitna, suha baka od šezdeset godina, oštrih zlobnih očica, malog, šiljatog nosa, gologlava. Plavušna, prosijeda kosa bijaše dobro namazana uljem.

Sigurno gornju ladicu", pomisli. "Ključeve ona nosi dakle u desnom džepu... Svi su nanizani na jednom čeličnom kolutiću... A tamo ima jedan ključ, triput veći od svih drugih, sa zupčatom bradom, a taj naravno nije od komode... Ima dakle još nekakva škatulja, ili kovčeg... To je zanimljivo... Na kovčezima su svagda takvi ključevi... Uostalom, kako je sve to podlo..."

Bio je to čovjek, koji je prevalio pedeset godina, srednjega stasa, dobro razvijen, prosijed i velike ćele, lica nabuhla od neprestanoga pijančenja, žuta, dapače zelenkasta, i nabreklih vjeđa, iza kojih su sjale, kao rupice sitne, ali živahne crvenkaste oči. Ali nešto je u njega bilo jako neobično; u pogledu kao da mu je sjalo oduševljenje, pa i rasudljivost i um, ali u isti mah kao da je podrhtavalo i bezumlje. Odjeven je bio u stari, sasvim razderani crni frak, s kojega su popadala dugmeta.

Uostalom ja brbljam previše. Zato i ne radim ništa, jer brbljam. No možda je i ovako: zato brbljam, jer ništa ne radim

No nabrzo zapadne u duboku zamišljenost, skoro kao u neku otupjelost, te je hodao ne primjećujući više ništa oko sebe, a i ne želeći da išta primjećuje. Pokatkad bi samo promrmljao štogod sam sebi, jer bijaše naučan na monologe, što je sada priznavao sam sebi.