Fredrik Bakman

dok ste dete, čeznete da odrastete i o svemu odlučujete sami, ali onda pošto odrastete shvatite kako je to najgore od svega. Neprestano morate da imate neko mišljenje, da odlučujete za koju ćete partiju glasati i koje vam se tapete dopadaju, i kakve su vam seksualne sklonosti i koji jogurt predstavlja najbolji odraz vaše ličnosti. Treba sve živo da birate i da vas drugi biraju, svake sekunde, sve vreme.

ne može rukovoditi tako što ćete svima govoriti šta da rade, već se rukovodi tako što ćete ih umesto toga pustiti da svi rade ono što umeju.

ja mislim da svakog dana na ulici srećemo ljude koji osećaju isto što i vi i ja, a mnogi među njima jednostavno ne znaju šta je u pitanju. Ljude i žene koji mesecima otežano dišu i idu od lekara do lekara jer misle da nešto nije u redu s njihovim plućima. Samo zato što im je tako nenormalno teško da priznaju kako se nešto drugo… pokvarilo. Da osećaju bol u duši, nevidljive olovne tegove u krvi, neopisiv pritisak u grudima. Naši mozgovi nas lažu, i govore nam da ćemo umreti. Ali sa našim plućima je sve u redu, Zaro. Vi i ja nećemo umreti.“

Zato treba odmah reći da je uvek veoma lako proglasiti druge ljude idiotima, ali samo ako zaboravite da je skoro uvek idiotski teško biti ljudsko biće.

Zemlja juri kroz svemir brzinom od dva miliona kilometara na sat, a mi svuda po njenoj površini drhtimo od panike, kao neke zaboravljene čarape.

ne znamo baš mnogo više o deci nego o akvarijumskim ribicama, pa nas ta odgovornost svakog jutra načisto prestravi.

„Koliko ste već dugo zajedno?“

„Od moje devetnaeste godine.“

Julija je dugo vagala pre nego što je izgovorila pitanje: „Kako ste to uspeli?“

Ana-Lena je odgovorila bez imalo razmišljanja: „Volite se sve dok više ne možete da živite jedno bez drugog. Čak ni ako nakratko prestanete da se volite, ipak ne možete da… živite jedno bez drugog.“

Zatim se setila neke američke spisateljice koja je napisala kako je samoća poput gladi i da ne primetite koliko ste izgladneli sve dok ne počnete da jedete.

Ovo je sinovima nemoguće da razumeju, a očeve je sramota da priznaju: mi zapravo ne želimo da naša deca idu za svojim snovima ili da slede nas. Mi želimo da sledimo njih, kada idu za našim snovima.

znam. Sve mi se to čini toliko krupnim, a svi roditelji mi deluju kao da su sve vreme strašno… zabavni. Samo se šale i zasmejavaju, i svi kažu da se treba igrati sa svojom decom, a ja ne volim da se igram, nisam to volela ni kad sam bila dete. Zato se plašim da će se dete razočarati. Svi su mi govorili da će biti drugačije kad i sama zatrudnim, ali ja čak i ne volim svu decu. Mislila sam da će se to promeniti, ali kada vidim decu svojih prijateljica, i dalje samo pomislim kako su naporna i imaju očajan smisao za humor.“

Tada je Ana-Lena preuzela reč, sažeto i konkretno.

„I ne morate da volite svu decu. Samo jedno. I deci nisu potrebni najbolji roditelji na svetu, već samo njihovi. Da budem sasvim iskrena s vama, najčešće im je zapravo potreban samo vozač.“

„Hvala vam što to kažete“, iskreno je prošaputala Julija, „ja se samo plašim da moje dete neće biti srećno. I da će preuzeti od mene sav moj strah i nesigurnost.“