Seldžuk Altun

Kao naslednica rimske i helenističke kulture, Vizantija je bila nebeska, izabrana zemlja. Ne može se reći da su Vizantinci potpuno bespravno omalovažavali katolike, jer ipak je Vizantija bila prva hrišćanska zemlja i postojbina najveličanstvenije crkve – Aja Sofije. Biti neobrazovan u Vizantiji smatrano je nesrećom, pa čak i krivicom.

Na kraju je pristao da mu odrecitujem nešto, a ja sam odabrao poseban deo iz Istanbulskog speva, Rahmija Ejupoglua:

Kada kažem Istanbul,

Na pamet mi padne korpa puna crvenog grožđa

Veče na Šehzadebaši

Tri sveće navrh korpe

Približava se devojka, nemilosrdno ženstvena

Dao bih sve svoje za nju

Med od grožđa na njenim punim usnama

Puna želje od glave do pete

Vruć vetar, grane breze, vreme žetve

Mora da je rođena u vinskom podrumu

Veče na Šehzadebaši

Ponovo se brod moje duše

Prevrnuo i nasukao na obalu

Kad kažem Istanbul,

Na pamet mi pada Kapali čaršija

Ruku podruku sa Devetom simfonijom

Setim se Alžirskog marša

Nakićene sobe neke mlade

Sve se prodaje za badava

Nedostaju samo mlada i mladoženja

U ćošku zaobljena tambura optočena sedefom

Zvuci Tamburi Džemila sa starih ploča.

„Nasred njenih grudi,

izvor svete vode

Ako ga ispijem, biću ubijen

Ako ne pijem, umreću.“