Simonida Milojković

Danas kad čovek priča, ovaj drugi ga ne sluša, već smišlja šta će on da kaže kad uzme reč. A ja pažljivo slušam, saosećam sa čovekom, razumem ga i nikada nikoga ni zbog čega ne osuđujem. Ne leči terapija, leči empatija.

– Ne povređujem ni sebe ni druge. Ali tebe, Zorice, hoću. Vratiću ti za sve što si mi učinila.

Nikada ništa nemoj voleti toliko jako da ne možeš gledati kako umire

Ljubav ima tu moć da najozbiljniju osobu napravi neozbiljnom, najmoralniju nemoralnom, najlepšu da naruži, najpametniju zaglupi, najoštriju otupi, najsrećniju da unesreći.

, draga moja Jelena, kako smo svi pametni kad treba da damo savet drugom! Ali ajd ti izdrži najezdu tih bodljikavih loptica od čička koje se kotrljaju venama, zarivaju u mišiće, vitlaju po želucu, melju i srce i mozak i ono mesto u grudima gde ne znam da li baš stanuje duša, ali gde strašno boli!

Od čoveka. Od samog čoveka zavisi da li će bol i bes usmeriti ka sebi i uništiti se dovršavajući posao svog mučitelja, ma ko on bio, ili će bol i bes pretočiti u inat i rešiti da se najinteligentnije osveti onom ko ga je povredio.

Muškarci su mahom pičke i kukavice. Retko ko ima muda da kao čovek raskine i da lepo kaže zbog čega te ostavlja. Samo prestane da zove, počne da izmišlja neke poslove, obaveze, probleme zbog kojih ove nedelje ne može da se vidi sa tobom, a onda iste izgovore ponovi i sledeće nedelje i one nakon nje... Posle prestane i da odgovara na tvoje pozive... I dok se ti preispituješ i vrtiš film unazad, sto puta premotavaš iste scene i pitaš se gde si to pogrešila, zoveš ga, plačeš i ponižavaš se, on već proslavlja mesec dana ljubavi sa nekom drugom.

Svašta može čoveku da ubije život: bolest, metak, nož, otrov... Ali čoveka u čoveku može da ubije samo droga.

– Šta sam ja!? Neuspeli abortus?!

– Nisam ni otišla, baka Danica me odvratila. Rekla mi je da je abortus utrobno čedomorstvo. Da je to gore nego ubiti odraslog čoveka jer odrasla osoba može da se brani, a tvoje dete u tvojoj materici ne može da se brani. „Ubiti svoje rođeno, malo bespomoćno dete jeste najveći zločin koji postoji“, rekla je baka Danica, a onda mi pustila snimak abotrusa na kojem se jasno vidi kako se to malo detence grči u stomaku svoje majke i pokušava da se skloni od klešta koja ga komadaju. Rešila sam da te rodim. To je, Milice moja, bila najbolja odluka u mom životu.

– Nisam želela da zamrziš svog oca. Nije on kriv. Stvarno nije kriv. Jednostavno je takav, zaljubljiv. Kao što su neki ljudi zavisni od alkohola, od droge, kocke, tako je Petar zavisan od zaljubljenosti. Takve ljude zrela, zdrava ljubav ne može da zadovolji, njima stalno treba ludilo u glavi, jaka osećanja, jak stimulans. Navučeni su kao narkomani.