Linda Malali Hant

Uvek me zaboli glava kada predugo gledam kako crna slova sijaju na belom papiru.

Guram ruke u džepove da ne bi same uradile nešto zbog čega ću zažaliti. Kad bih samo tako mogla i sa ustima.

Dok se mama napokon vratila kući, već sam zagrejala večeru u mikrotalasnoj i gledam TV dok crtam lamu ljubimca po imenu Buč Kasidi.

On izgleda pomalo tužno dok gleda novčić. „Znaš, deka je rođen 1933. Zato sam ih izabrao. Oba su iskovana te godine.“

Gledam svoj s Merkurom i datum, i pomišljam kako bi bilo lepo da ljudi traju koliko i novčići.

„Jesi videla kako je onaj mislio da sam naivac? Kako je pokušao da me pređe? Upamti jedno. Kad ljudi ništa ne očekuju od tebe, to ponekad možeš da okreneš u svoju korist.“

A onda ćutim zato što ne znam šta sam mislila i nervozna sam i sramota me je, i to nikad nije dobro kad pokušavam nešto da kažem. Svaka reč je nova lopata puna zemlje iz rupe koju sam sama sebi iskopala. Zato mislim da je najbolje da začepim.

Kejša se brzo ustremljuje na nju. „Zašto ti uvek moraš nekoga da spuštaš?“, pita.

„Zato što neki to zaslužuju, eto zašto“, odgovara Šej.

„Zaslužuju da ih spuštaš? Stvarno?“, pita Kejša.

Albert ispravlja kravatu, a ona je jedini deo njegove odeće koji mu nije ni premalen ni prevelik. Na sebi čak ima i one patike kojima je odsekao pete. „Znaš“, kaže, „logički, ako neko nekoga spušta, to znači da je taj neko već ispod te osobe.“

glava me toliko boli da se prisećam Kraljice iz Alise u zemlji čuda kako stalno viče: „Odsecite joj glavu!“ i to samo zato što mislim da bi mi od toga laknulo.

Diže svoj tetrapak. „Recimo da ja kažem da je ovo sok od narandže. To ne menja ono što je unutra.“

„To je drugo“, kažem ja i mislim da će se mleko osećati kao da je sok ako mu to dovoljno puta kažu.

Osećam se užasno dok gledam leptira na zemlji kako uzaludno leprša krilima, a ne pomera se. Poznat mi je taj osećaj.