Marija Stamenković

Međutim, ti si drugačija, zato sam i došao k tebi izdaleka, ne verujući u to da zaista postojiš. Nije valjda da ti nisam potreban? Ne, reći ću ti istinu. Plašim se da ni ti meni nisi potrebna. Videli smo jedno drugo, ali nismo postali bliskiji, a trebalo je da bude sasvim drugačije. Možda oni stoje između nas? Mnogo ih je, ja sam sâm, ali ja sam – jedan od njih. Verovatno me ne bi ni primetila u masi, a možda me i ne treba primetiti. Možda sam izmislio te ljudske osobine koje bi ti se dopale, ali ne tebi kakva jesi, već tebi kakvom sam te zamislio...”

Ti ih još uvek ne poznaješ. Uostalom, i ja ih veoma slabo poznajem. Znam samo da su sposobni za svakakve krajnosti, za krajnje stepene ograničenosti i mudrosti, surovosti i žalosti, besa i trpljenja. Manjka im samo jedna stvar: razumevanje. Oduvek su razumevanje zamenjivali nekakvim surogatima: verom, neverom, ravnodušnošću, prenebregavanjem. Nekako se uvek ispostavljalo da je to najjednostavnije. Jednostavnije je poverovati nego razumeti. Jednostavnije je razočarati se nego razumeti. Jednostavnije je pljunuti nego razumeti.

Da-da, dvotomniče! Koliko te je ljudi pročitalo? A koliko te je razumelo? Baš te volim, stari moj, dobar si i častan drug. Nikada nisi vikao, nikada se nisi hvalio, nisi se busao. Dobar si i častan. I oni koji te čitaju postaju dobri i časni. Makar privremeno. Makar nasamo...