Marko Šelić Marčelo

Čuo je prilično indiskretno gunđanje kada se zaputio tamo. Zato mu se odmah učini da je sala ispunjena veoma probranim krdom alapača, opajdara, vućumara, ogovarača i ostalog stručnog kadra visokokvalifikovanog za sumiranje tuđih života u smiraj dana.

kao kad bi kofa vode bila pljusnuta preko tek završenog akvarela. Šta ostaje? Gomila boja koje se dave, grčevito se držeći za papir u pokušaju da daju neki smisao slici… ali sve je razliveno. Sve su samo ostaci.

ovek treba da živi sam, u čoporu samo pravi štetu.

Ljudi su čudo. Čim nešto nude, zlo ti misle.

Pa, dragi moj serijski samoubico, da ti drugarski kažem još nešto: ne, ja stvarno nisam onaj koji te muči u snu. Kao i svakog ubicu, i tebe muči duša onog koga si ubio.

Auuu, jebote. Pošto se ovakva glupost stvarno dešava, ne samo da je svemir daleko od pojmova ’savršen’ i ’uređen’, kako reče onaj sa razglasa – nego je i krajnje odgovarajući komšiluk našeg maloumnog sveta. Jebem li ti svemir svemirski.

„Ej, časne sestre, deder malo tiše tamo, izgleda da princeza na zrnu praška upravo doživljava zakasnelu nirvanu, onu što nije stigla da je primeti pri overdozu, jer je bila zauzeta umiranjem.“

Mržnja će te odvesti tamo gde te drugi žele.

Moralni i psihički mazohizam? Preobražaj sadizma u mazohizam pod uticajem osećaja krivice, to je trik kojim ego vara superego: pristankom na delimičnu kaznu ostaje čist pred sobom za svoja dela, plus time pojačava ono što mu je preko potrebno – utisak da je žrtva, zapravo, on.

A gubljenje vremena nije briga sve dok ne zađeš u godine kad shvatiš da se ono oduzima od jedne konačne kamare koja ti je data.“