Robert M. Pirsig

Sve vreme opažamo bezbroj stvari oko nas – promenljive oblike, usijana brda, zvuk motora, dodavanje gasa, svaki kamen i korov, stub ograde i otpadak pored puta – opažamo ih, ali nismo ih zaista svesni, osim ako nisu neobične ili ne odražavaju nešto što smo unapred spremni da primetimo. Nemoguće nam je da budemo svesni tih stvari i sve ih upamtimo jer bi nam mozak bio tako pun beskorisnih pojedinosti da ne bismo bili sposobni da mislimo. Zato smo prinuđeni da biramo i ono što izaberemo i nazovemo svešću nikad nije isto što i pažnja, jer se ona menja tokom procesa selektiranja. Mi uzimamo šaku peska iz beskrajnog predela opažaja oko nas i tu šaku peska nazivamo svetom.

Ljudi dolaze u fabriku i obavljaju potpuno besmislene dužnosti od osam ujutro do pet popodne bez pogovora, jer to nalaže struktura. Ne postoji nitkov, nikakva zloća koja želi da oni žive besmislenim životom, već struktura, sistem zahteva upravo to, a niko ne želi da se prihvati teškog zadatka da menja strukturu samo zato što je besmislena.

U prvom delu formalnog naučnog metoda, to jest u opisu problema, glavna veština sastoji se u tome da se ne navodi ništa više od onoga što je čovek apsolutno siguran da zna.