Toma Šleser

Viči jako i hodaj uspravno

Uz to je Anri, koji je rado citirao Umeće da budeš deda Viktora Igoa, podsećao svakoga ko bi hteo da ga sluša na jedan od ključnih principa prenošenja: nije važno da li odmah razumemo sve što neko kaže, kao da je svaka nova reč već rascvetalo drvo u ogromnom voćnjaku mozga.

Odsada će Mona, koja je imala potpuno poverenje u njega, koja je u njega imala poverenja koliko ni u jednu drugu odraslu osobu, morati da ide s njim tamo gde se čuva ono najlepše i najhumanije što nam je svet pružio: moraće da ide s njim u muzeje.

Deda je napravio sledeći plan… Jednom nedeljno, po nepromenljivom ritualu, uzeo bi Monu za ruku i odveo je da posmatra jedno delo – samo jedno – najpre u dugoj tišini, kako bi beskrajna slast boja i linija prodrla u um njegove unuke, zatim uz razgovor, kako bi prevazišla fazu vizuelnog ushićenja i shvatila kako nam umetnici govore o životu, i koliko ga osvetljavaju.

Prvo bi išli u Palatu Luvr, potom u Muzej Orse i na kraju u Bobur.

I dopadalo mu se što su, u svojoj sveukupnosti ili kroz detalj, slika, skulptura, fotografija u stanju da podstaknu smisao postojanja.

U trenutku kada ga je Kamij zamolila za pomoć, Anrija su saletale stotine slika: stenoviti oblici iza Đokondinih leđa, majmun isklesan iza leve noge Mikelanđelovog Umirućeg roba, uznemireni izraz deteta sa plavim kovrdžama desno na Zakletvi Horacijevih; čudna želatinasta rebra Gojinog Jagnjeta; a zatim grumenje zemlje u Oranju u Niverneu Roze Boner; potpis u obliku leptira koji Vistler koristi na portretu svoje majke; klimava apsidica Van Gogove crkve… Ili pak boje Kandinskog, lomovi Pikasa ili Sulažova onkrajcrna.

Znao je da je, suprotno uvreženom mišljenju, potrebno vreme da se prodre u dubinu umetnosti, da je to zamorna vežba, a ne lak užitak.

Takođe je znao da će Mona, jer je on to od nje tražio, igrati igru i da će, uprkos svojoj nelagodnosti, sa obećanom pažnjom proučavati oblike, boje, materijal.