Добрица Ћосић

Уз прозор се прислонила бледа сенка зоре.

А само у слободи човек може да буде човек.

Одлазећи засвагда с овога света, породичан човек оставља тугу, имање и име. Туга живе мине и кад је најдубља. Име нешто значи међу онима који су покојника поштовали, а таквих је било мало при крају мог живота. Имање, и кад је велико, што моје није, може брзо да се потроши. Ја се сада питам: шта да оставим вама, својој деци, што нико неће моћи да вам отме или порекне, што ви не можете брзо да потрошите, а што можда може и вашој деци да остане?

у мраку разблаженом месечином која се разлива над Преровом

Тама се само светлошћу разгони.

Богу се обраћамо само да бисмо добили немогуће. Што се тиче могућег, људи су за то довољни.

Растко је наследио ујакову фирму. Наш ујак Најдан умро је од капи пре три године. Катарина је други пут удовица. Твоја бивша жена, Вера, удала се за неког египатског дипломату. Катарина се одрекла ћерке зато што се она, ћерка српског генерала, удала за Арапина и муслимана. А Олгица је завршила медицину и удала се за свог колегу, неког Португалца. Ево ти њено писмо…

пљује кажњеника, најпре, да њега не би тукли и пљували. Да спасавајући себе поништи себе, како си рекла. То је цена опстанка. Спасавајући себе, логораш се претвара у мучитеља и зликовца. Он то чини и као покајник. А покајништво садржи страшну снагу зла и освете.

Крив је човек који је смислио веру која га може учинити срећним. Та тежња за срећом унесрећила је људски род, па и њих двоје.

Зашто си толико поган, Мишко? Уморан човек, стар, полуслеп, само га Милена дочекала. Девет година у нашем логору, а пре тога робија у Краљевини, па четири године у Нађмеђеру и четири у Маутхаузену. Страшан живот! Зашто вам је потребно да га малтретирате тим пријављивањем?