Katarina Stamenković

Преживљавам некако, тренутно, али се не буним. Тренутака среће има сасвим довољно, сналазим се. Само сам мало ни ту ни тамо, растопљен у времену и простору, са комадићима моје личности разбацаним унаоколо. Не могу рећи да је све лоше, само ни да је овај живот нешто претерано узбудљива ствар.

— Да ли имаш пријатеље?

— Имам познанике, попут сваке обичне особе.

— Да, али пријатељ, то је више од познаника..

— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.

— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?

— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.

Гледао сам својим очима колико је лако, у време технологије, комуницирати, а заправо се држати по страни. На колико само начина можеш откуцати, снимити, измислити, лажирати, рецимо ,,волим те'', а да то никад не кажеш, не помислиш, нити осетиш. Толико је лако у овом граду, бити лажно прави човек, показати се у најбољем могућем светлу пред другима, а опет скривати душу у потпуном мраку. Било је исувише једноставно, држати се на одстојању, а опет свима деловати сасвим нормално, зашто би се ико потрудио да завири испод тог површног слоја, којим се сви данас обмотавају.