sr
Janis Varufakis

A slabi trpe ono što moraju

Giv mig besked når bogen er tilgængelig
Denne bog er ikke tilgængelig i streaming pt. men du kan uploade din egen epub- eller fb2-fil og læse den sammen med dine andre bøger på Bookmate. Hvordan overfører jeg en bog?
  • YXNpZADpBWEY4Y2c3Uhar citeretfor 9 måneder siden
    Čim se digne oluja“ bankari se ponašaju kao „mornar koji zna da plovi samo po lepom vremenu“ i koji „napušta plovilo koje bi moglo da ga odvede u sigurnost, tako što hita da izbaci suseda iz čamca za spasavanje i da sam uđe na njegovo mesto“.23
  • YXNpZADpBWEY4Y2c3Uhar citeretfor 9 måneder siden
    Nije prekasno. Još možemo sve da izgubimo.
  • Gabriele Gigantihar citeretsidste år
    Baš kao što je dug jedne osobe preimućstvo druge, deficit jedne nacije je višak druge. U jednom asimetričnom svetu, novac koji ekonomije s viškom gomilaju od toga što prodaju više proizvoda ekonomijama s deficitom nego što od njih kupuju akumulira se u njihovim bankama, a te banke se redom suočavaju s izazovom da pozajmljuju veliki deo novca nazad zemljama ili regijama s deficitom, gde su kamatne stope uvek više jer je u njima novac veoma deficitaran. Na taj način, banke pomažu da se održi nešto što liči na ravnotežu kad su dobra vremena.
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Kada je nastupio, Niksonov šok je doveo do toga da su Amerikanci, za razliku od Atinjana, nastavili da uživaju u spoljašnjem sjaju svoje neosporne hegemonije – bar do 2008. To je bila suština koju je Džon Konali predložio svom predsedniku: sredimo ih pre no što oni srede nas! Evropa i Japan su posledično dobili svoje bez milosti20, ali isto tako i pobornici političkog projekta Nju dila, koji su gurnuli u stranu Kejnsove predloge iz 1944. Štaviše, posle 1965. pobornici Nju dila i njihovi naslednici izgubili su kod kuće svaku bitku koju su vodili protiv preporođenih republikanaca. Njihovi potpuni neuspesi da ožive duh Nju dila, čak i za vreme vladavine demokratskih predsednika koji su, vrlo verovatno, želeli da ga povrate u život (kao na primer Džimi Karter, Bil Klinton i Barak Obama), zasigurno mogu da se isprate unazad sve do odbacivanja Kejnsovog predloga 1944.21

    Recikliranje dok traju dobra vremena
    Kejnsov predlog je bio internacionalistički i multilateralan do srži. Uzimao je u obzir istorijske činjenice (kao npr. slom Volstrita 1929) i bio teoretski potkovan stavom koji je bio očigledan svakom osim većini profesionalnih ekonomista: da se globalni kapitalizam suštinski razlikuje od usamljeničke ekonomije Robinzona Krusoa.

    To je značilo da je zatvorena, autarkična (što će reći samodovoljna) ekonomija, kao što je bila književna ekonomija Robinzona Krusoa ili moguće ekonomija Severne Koreje danas, možda siromašna, usamljena i nedemokratska, ali je u najmanju ruku oslobođena problema prouzrokovanih drugim ekonomijama, spoljnim deficitima i viškovima.22 Nasuprot njoj, sve moderne ekonomije imaju veze s drugima i mogu realno da očekuju da će te veze, gotovo sve redom, biti asimetrične. Pomenimo samo Grčku u odnosu na Nemačku, Arizonu u odnosu na susednu Kaliforniju, severnu Englesku i Vels u odnosu na širu regiju Londona ili čak Sjedinjene Države u odnosu na Kinu – sve sami disbalansi s impresivnom izdržljivošću. Ukratko, disbalansi u ekonomiji jesu pravilo, nikako izuzetak.
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Ove reči su mi odzvanjale u glavi u proleće 2015. dok sam se suočavao s grčkim poveriocima i njihovom neumoljivom namerom da slome našu vladu. U Kejnsovoj glavi, dok je bio u Breton Vudsu, uveren sam, sigurno su odzvanjale iste ove reči. Pitam se, međutim, da li je bio u iskušenju, kao što sam bio ja, da se obrati svojim protivnicima verzijom citata žitelja ostrva iz Melskog dijaloga, koji su u želji da se spasu pokušali da apeluju na Atinjane ukazujući im na njihov sopstveni interes:

    „Dakle s naše tačke gledišta (pošto nas primoravate da zasnujemo svoje argumente na ličnom interesu, a ne na onom što je ispravno) bilo bi korisno da ne uništite princip koji postoji za opšte dobro – naime, da onima koji se nađu u kandžama nesreće treba da bude… dozvoljeno da napreduju i izvan granica koje određuje precizni proračun analogije njihove moći. Jer to je princip koji se na vas ne odnosi ništa manje, s obzirom na to da će vaš pad pratiti najstrašnija osveta koju će posmatrati čitav svet.“18

    U slučaju arogantnih Atinjana, ove reči su sigurno odzvanjale u njihovim glavama mnogo godina kasnije kad su se njihovi smrtni neprijatelji Spartanci penjali na zidine Atine u nameri da je razore. Posle Velikog rata, Kejns je primenio logiku sličnu argumentima žitelja Mele da bi upozorio pobednički savez da su osvetoljubivi uslovi koji su nametnuti Nemačkoj u Versaju bili bumerang koji će im se vratiti i pogoditi temelje njihovih sopstvenih interesa19 – što se naravno i desilo kada je posle Versajskog sporazuma u Nemačkoj izazvana ekonomska kriza koja je dovela na vlast Adolfa Hitlera. Možda reči Meljana takođe odražavaju kako su se pobornici Nju dila, nastavljajući svoj program, osećali sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada je sistem Breton Vuds, koji je Vajt progurao na štetu Kejnsovog predloga zasnovanog na ispravnijem rasuđivanju, počeo da se vidi jasnije. Ali tada je već bilo previše kasno da se bilo šta učini. Breton Vuds je bio na izmaku svojih snaga, a Niksonov šok je naprosto pokazao nemilosrdnu efikasnost kojom su se američki zvaničnici obračunavali s novim neprijatnim situacijama, na dijametralno suprotan način u odnosu na njihove evropske kolege, koji se uvek tvrdoglavo drže promašenih projekata sve dok ne budu primorani da ih napuste.
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Kejns je sve bio isplanirao mnogo pre nego što je kročio na američko tlo. Poneo je poput britve oštru percepciju tokova globalnog kapitalizma, jedinstveno poimanje ekonomskih sila koje su proizvele Veliku depresiju, sjajan plan da se iznova skroje globalne finansije i, na kraju mada nikako manje važno, poetsko vladanje rečima i spisateljski dar za naraciju.16 Jedina osoba koja mu je na konferenciji u Breton Vudsu mogla osporiti slavu kojom bi ovenčao stavljanje sopstvenog pečata na novi globalni sistem bio je njegov američki đak Hari Dekster Vajt. I Vajt je upravo to i učinio.

    Kejnsov predlog je bio prepun intelektualne nadmoći; Vajt je kipeo od moći koju mu je davalo američko ekonomsko i vojno preimućstvo. Kejns je podržavao globalni sistem koji bi mogao stabilizovati kapitalizam za neverovatno dug period; Vajtov zadatak je bio da se izbori za sistem koji bi bio u skladu s novootkrivenom snagom Sjedinjenih Država i koji bi bio održiv samo dotle dok bi Amerika bila dominantna povlašćena nacija. Bilo je zasigurno neizbežno da se njih dvojica suprotstave jedan drugom i da Vajt nadjača, čak i ako bi Kejns uspeo da ubedi svog protivnika u sve svoje teorijske postavke.

    Tako je i bilo, pa se u julu 1944, dok je iskrcavanje u Normandiji bilo još sveže u pozadini događaja, dok su trupe saveznika napredovale kako u Evropi tako i na Pacifiku i dok je ostatak sveta postajao američki dužnik, Kejns vratio u London kao poraženi čovek, odbijajući da na bilo koji način prokomentariše kako ugovor, koji je na kraju nametnula američka strana, tako i sopstveni predlog, koji je Vajt bacio u đubre u Hotelu Maunt Vašington. Ubrzo nakon toga Kejns je uložio svu svoju preostalu energiju u još jedne iscrpljujuće pregovore s pobornicima Nju dila iz Vašingtona, na konferenciji u Savani, u državi Džordžija, ovog puta u pokušaju da ih ubedi da reprogramiraju džinovske britanske ratne zajmove. To nije dobro prošlo. Tokom pregovora, koje je Kejns opisao kao „paklene“, doživeo je prvi srčani udar. Ubrzo po povratku u Englesku, još jedan srčani udar okončao je njegov život u šezdeset i drugoj godini.

    Odgovor stanovnika ostrva Mela
    Četrdeset godina kasnije, 1988, dok sam pregledao Kejnsove tekstove i knjige na Kings koledžu u Kembridžu, primetio sam jednu kopiju starogrčkog originala Tukididovog Peloponeskog rata. Izvukao sam je i brzo prelistao. I ugledao ga podvučenog olovkom, čuveni deo u kome su moćni atinski generali objasnili bespomoćnim Meljanima zašto se „prava“ odnose samo na one koji su „jednaki po moći“ i zašto su oni upravo zato nameravali da s njima učine šta im je volja. I to zato što „moćni zapravo čine ono za šta im se pruža prilika, a slabi trpe ono što moraju“.17
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Zar nije postojao rizik da ovo degradira dolar? Ako je dolar trebalo da bude sidro za nove evropske valute, šta bi onda podupiralo vrednost samog dolara? Držeći se duge tradicije povezivanja papirnog novca s dragocenim metalima, koje nijedan alhemičar ne može da falsifikuje, odgovor je bio da bi Amerika garantovala fiksnu kursnu listu i potpunu konvertibilnost između dolara i zlata koje je držala u podzemnom bunkeru zgrade Federalnih rezervi u Njujorku, kao i u Fort Noksu.

    Bila je to jedna jednostavna ideja za jedan jednostavniji svet. Posedniku određene sume dolara (na kraju je izabrano da to bude trideset pet) trebalo je ponuditi neograničeno pravo na uncu zlata u vlasništvu Sjedinjenih Država, bez obzira na nacionalnost ili lokaciju na planeti dotičnog potražioca. Na isti način, potražiocu neke druge sume svake od evropskih novih valuta bila bi garantovana određena suma dolara, što bi garantovalo pristup američkom zlatu. U suštini, zlatom poduprte zelene novčanice postale su garanti za valute u okviru nove globalne finansijske strukture koja je u istoriji zapamćena kao sistem Breton Vuds.

    Učenik koji je nadigrao učitelja
    U pregovorima u Breton Vudsu predstavnik predsednika Frenklina D. Ruzvelta bio je Hari Dekster Vajt, ekonomista koji je ušao u državnu službu na lovorikama Ruzveltovog Nju dila.14 Pobornici Nju dila poput Vajta prebrodili su dečje bolesti tridesetih godina prošlog veka, nakon kraha slobodnih finansijskih tržišta 1929. godine i posledične Velike depresije. Njihova ambicija je bila da se suprotstave deprivaciji i beznađu jačanjem postojećih federalnih institucija i stvaranjem novih koje bi omogućile da se 1929. nikada više ne ponovi. Breton Vuds je Vajtu dao mogućnost da projektuje Nju dil na globalno platno. Njegovo uputstvo za konferenciju nije bilo ništa manje nego da od nule isprojektuje stabilni, održivi, svetski finansijski sistem za posleratnu eru, marginalizujući istovremeno one Evropljane od kojih je Vašington očekivao da će pokušati da preusmere novi sistem u svoju korist.

    Vajtova ekonomija je tridesetih godina prošlog veka bila u velikoj meri pod uticajem tekstova ekonomiste iz Kembridža Džona Mejnarda Kejnsa. Neverovatnom igrom slučaja, jedini Evropljanin s kojim je Vajt trebalo da se suoči u Breton Vudsu nije bio niko drugi do glavom i bradom Džon Mejnard Kejns, koga je u Breton Vuds poslala ratna vlada nacionalnog jedinstva Vinstona Čerčila da predstavlja poslednju evropsku imperiju u nestajanju.15
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Dok su im se po glavi rojile misli o sukobima i velikoj nesigurnosti u vezi sa sopstvenom pozicijom u posleratnom poretku, delegati iz četrdeset savezničkih nacija koje su učestvovale na konferenciji sastavili su impresivan finansijski dogovor u roku od tri nedelje. U očekivanju da oružje utihne u Evropi, i pre no što će Sovjetski Savez da ispliva kao zmaj koga treba ubiti, pobornici Nju dila koji su bili na vlasti u SAD shvatili su da Amerika upravo preuzima istorijsku ulogu da iznova stvori globalni kapitalizam po sopstvenoj slici i prilici.

    Na otvaranju konferencije 1. jula 1944, predsednik Ruzvelt je objavio da njegova administracija napušta svaki ostatak američkog izolacionizma. „Ekonomsko zdravlje svake zemlje“, izjavio je, „jeste stvar koja se tiče svih njenih suseda, kako bliskih, tako i dalekih.“ Sasvim jasno, Sjedinjene Države, jedina zemlja koja je iz rata izašla (sa Švajcarskom kao možda jedinim nedoslednim izuzetkom) s netaknutim monetarnim sistemom, industrijom u procvatu i sa zdravim trgovinskim viškom, imala je nameru da uzme svet razoren ratom pod svoju zaštitu.

    Jedna od žrtava evropskog rata bio je novac. Režimi koji su se priklonili nacistima u okupiranim zemljama odštampali su ogromne sume lokalnih valuta da bi podržali ratni napor Pakta, tako da novac u džepovima Evropljana nije vredeo ni koliko papir na kome je bio odštampan. Čak i u zemljama koje su izbegle okupaciju, kao što je bila Britanija, cena rata i kolaps trgovine izazvali su potpuno neverovatnu kombinaciju prezaduženosti vlada i razaranje vrednosti, a to je rezultiralo totalnom obezvređenošću novca – bar u areni svetske trgovine. Ukratko, zelena novčanica je bila jedina valuta koja je ostala na nogama i koja je bila sposobna da podmaže svetsku trgovinu.

    Vašington je shvatio da je njegov prioritetni zadatak, čim nemačke trupe budu poražene, da remonetarizuje Evropu. Naravno, nije bilo baš tako lako preći s reči na delo. S obzirom na to da je evropsko zlato bilo ili potrošeno ili ukradeno, fabrike i infrastruktura u ruševinama, da su horde izbeglica tumarale evropskim putevima i stranputicama, da su koncentracioni logori još zaudarali smradom neizrecive svireposti čovečanstva, Evropi je bilo potrebno nešto mnogo više od sveže namirisanog papirnog novca. Nešto što bi obezbedilo vrednost novim novčanicama. Možda toliko ne iznenađuje što to „nešto“ što su pobornici Nju dila smislili nije bilo ništa drugo do njihov sopstveni dolar. Amerika je imala nameru da podeli svoju zelenu novčanicu s evropskim zemljama koje je, pred kraj rata, štitila pod okriljem svog geopolitičkog štita. To je praktično značilo da su nove evropske valute bile poduprte vrednošću dolara koji je imao fiksni kurs, što je nadalje značilo da bi izvesna suma nemačkih maraka, francuskih franaka, britanskih funti, pa čak i grčkih drahmi imala određenu, stalnu vrednost u odnosu na dolar. Upravo ta garancija u dolarima bila je ono što bi odmah obezbedilo globalnu vrednost evropskom novom novcu.
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    I Nikson je, kad se našao u Beloj kući, pokušao da odloži neizbežno. Iako se njegov svadljivi tim kreatora politike sve više okretao mišljenju da je globalni monetarni sistem slomljen, sama njihova upozorenja ne bi bila dovoljna da ubede Niksona da izazove planirani šok (zajedno s Džonom Konalijem) i njime pogodi zbunjene Evropljane. U stvari, kao što ćemo videti, bili su potrebni izvesni agresivni potezi od strane Francuza, Nemaca i Britanaca između 1968. i 1971. da Niksonu odreše ruke. To su bili ludo odvažni izazovi američkoj upravi globalnog kapitalizma koji su Konaliju i „onom prokletom Volkeru“13 omogućili da ubede predsednika da nema alternative: da naprosto mora da zakopa međunarodni monetarni sistem, poznat i kao sistem Breton Vuds, i da o istom trošku otkači Evropu.

    Da li su stvari mogle da ispadnu drugačije? Do 1971. svi su već znali da je Breton Vuds, posleratni globalni finansijski sistem, bio podriven moćnim ekonomskim silama koje su bile izvan kontrole kako Sjedinjenih Država tako i Evrope. Ali, umesto da pokušaju da pregovorima sprovedu reforme u okviru postojećeg nestabilnog sistema, lideri Evrope su precenili svoje mogućnosti u odnosu na odvažnog hegemona. Rezultat toga je bio da su morali da trpe posledice. I Evropa ih je i te kako trpela. U stvari, Evropa ih trpi i dan-danas od Dablina da Atine i od Lisabona do Helsinkija.

    Jednostavna ideja za pogođenu Evropu
    Finansijski sistem koji je predsednik Nikson okončao 1971. rođen je u julu 1944. na konferenciji u hotelu Maunt Vašing­ton u gradu Breton Vudsu, u državi Nju Hempšir. Netaknuta priroda nije mogla biti u većoj suprotnosti s razaranjima koja su krvlju i čelikom ostavila dubok trag u Evropi i na Pacifiku.

    Iskrcavanje u Normandiji dogodilo se samo tri nedelje pre konferencije u Breton Vudsu, a njegov užasni danak hiljade porodica u žalosti, većinom američkih, još nisu prebolele. Tokom konferencije Crvena armija je oslobodila Minsk uz ogromne žrtve, američka avijacija je surovo bombardovala Tokio prvi put od 1942, Sijenu su osvojile alžirske trupe pod komandom generala Šarla de Gola, a rakete V-1 tukle su po Londonu bez milosti. Dvadesetog juna, dan pre no što će se konferencija uspešno završiti, Klaus fon Štaufen­berg sproveo je zaveru da se ubije Adolf Hitler u bunkeru u Rastenburgu. Uprkos tome što je zavera propala, nije bilo povratka. U julu 1944. za saveznike je nesumnjivo bilo pravo vreme da započnu planiranje posleratnog poretka stvari.
  • Uroš S.har citeretfor 3 år siden
    Odavno pripreman ishod
    Nikson nije olako pristao na Konalijevu sirovu filozofiju. Niti je Konalijeva filozofija bila toliko sirova koliko je on voleo da je takvom predstavlja. Posleratni globalni finansijski sistem, koji je Niksonova izjava usred leta osudila na đubrište istorije, škripao je poput broda osuđenog na propast čiji je neminovni brodolom pretio da povuče za sobom posleratnu američku hegemoniju.

    Lindon B. Džonson, Niksonov neposredni prethodnik u Beloj kući i Konalijev zemljak iz Teksasa, ali i njegov politički mentor, takođe je shvatio da posleratni finansijski sistem koji je stvorila Amerika ne može da bude nastavljen.10 Tokom razgovora 1966. s Fransisom Batorom, svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost, predsednik Džonson je bio odlučan u nameri da ga okonča, prekidajući vezu između dolara i vrednosti zlata, od koje je zavisio globalni sistem: „Nemam nameru da srušim u deflaciju američku ekonomiju, da upropastim svoju spoljnu politiku, ukidajući pomoć ili povlačeći trupe, ili da postanem protekcionista kako bismo mogli da nastavimo da plaćamo zlato Francuzima po ceni od 35 dolara za uncu.“11 Međutim, Džonsona je poremetio sopstveni „program velikog društva“, intenziviranjem Vijetnamskog rata i njegovo oklevanje da uništi globalni sistem koji je sastavila vlada predsednika Frenklina Ruzvelta (takozvani pobornici Nju dila) dve decenije ranije, i tako mu zapravo dozvolio da se postepeno uruši.12
fb2epub
Træk og slip dine filer (ikke mere end 5 ad gangen)