Kad je mesec nisko

Kao što je često govorio padar-džan, u dolini slepih jednooki je kralj.

Veruj sa oprezom i nemoj se obeshrabriti.“

Zlopamćenje ne umire – umiru ljudi.

Živeo je u nenaseljenim prostorima noći, mestima gde vedra, vesela lica neće boraviti.

Previše smo kratkovidi da bismo se radovali trenucima koji to zaslužuju.

Istine znaju da budu potpuno oprečne, najcrnje crnilo i najbelja belina u isto vreme.

Izbeglice ne beže samo od određenog mesta. Moraju da beže od hiljadu uspomena dok između sebe i svoga jada ne postave dovoljno vremena i daljine da im osvane neki lepši dan.

Ljudi imaju različite načine da kažu zbogom, naročito kad je to zauvek.

Nadahnuće za ovu priču bile su mase ljudi koji širom sveta tragaju za mestom koje bi nazvali domom. Ona je plod mašte i namena joj je samo da u sitnim razmerama prikaže dilemu raseljenih. Postoje mnogi koji dokumentuju istinita ljudska iskustva, i njima sam zahvalna na presudno važnom poslu koji obavljaju. Šta priželjkujem? Pošto je trećina mene sanjar, a dve trećine su realista, priželjkujem jedan svet koji neće rađati izbeglice, ali dotad ću se zadovoljiti humanošću u svakome od nas, humanošću koja omogućuje da ove važne priče budu podeljene s drugima i da se čuju.

„Koliko god da je planina visoka, sine moj“, rekao je starac, „postoji put do druge strane.“