Između krajnosti

Sudeći po Ivačkovićevoj knjizi bio sam u pravu kad sam rešio da ne slušam ništa od grupe Azra posle njihova prva četiti albuma. Ako sam i imao neke dileme, sada ih više nemam.
Što se same knjige tiče, ispunjeno je ono što je obećano. Detaljno je prikazana diskografija Branimira Džonija Štulića. Ivačković nije štedeo ni pohvale a bogami ni pokude, već prema tome šta je koje izdanje po njegovom mišljenju zaslužilo. Za prva četiri albuma se uglavnom slažem, ostale, kao što rekoh, skoro da nisam slušao, pa ću verovati Ivačkoviću. Knjiga se lako čita ali neće značiti ništa onima kojima Azra ne znači ništa. Onima kojima Azra znači ili su zainteresovani iz profesionalnih razloga, knjiga "Između krajnosti" bi trebalo da bude obavezna lektira.
Ono što mi se ne sviđa je previše ostrašćeno prikazivanje Džonijeve ličnosti. Iz teksta izgleda da između Džonija i autora postoji lični animozitet, a to, po mom mišljenju, ne bi trebalo da se vidi u knjizi.

Čini mi se da je previše oštar u kritici drugog dela Džonijeve karijere. Ne znam da li postoje i neki lični razlozi. Prevelika očekivanja dovode i do velikih razočarenja.

Svaka cast na ovoj knjizi. Svi mi koji nismo kriticki dorasli, mozda cemo sada prihvatiti neke cinjenice i shvatiti sustinu Stuliceve osame. Izgleda da ipak nije sve kao na filmu ;-)

Hirurški precizna autopsija idola generacije koji više nema ni sa čim, ni sa kim, a ni protiv koga.