Đavo i gospođica Prim

Napokon je shvatila dva razloga koji sprečavaju čoveka da ostvari svoje snove: sumnja u njihovo ostvarenje ili to što se prilika ukazuje toliko naglo i neočekivano da upravo time što nam je nadohvat ruke postaje neostvarljiva. Jer tada se javlja strah od puta koji vodi u nepoznato, od neslućenih izazova koji nas vrebaju na tom putu, od mogućnosti da sve ono na šta smo navikli zauvek izgubimo.

’Ni u doba postanka sveta nepravda nije bila velika. Ali svaki novi čovek ponešto je dodavao toj nepravdi, ubeđen da ne čini ništa strašno, i vidite dokle smo stigli.’“

Upravo u trenutku kada to najmanje očekujemo život nam predlaže neki izazov kako bi iskušavao našu hrabrost i našu volju za promenama; stoga je beskorisno da se pravimo kao da se ništa ne dešava ili da se izvlačimo govoreći da još nismo spremni.

Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše. Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je, nego smoći hrabrosti i upustiti se u borbu sa jačim od sebe;

Onaj ko voli očekujući nešto zauzvrat, samo gubi vreme.

„Da biste vladali nad nekim čovekom, držite ga u strahu.“

„Čoveku je potrebno sve ono najgore što se u njemu krije da bi mogao iz sebe da izvuče ono najbolje.“

Ako neko prodaje so ispod cene, to znači da očajnički vapi za novcem. Onaj ko iskoristi tu situaciju, potcenjuje znoj i trud čoveka koji je s teškom mukom nešto stvorio.’

Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše.

Ljudi bi hteli sve da menjaju, a u isto vreme zaziru od svake promene.