„Uporna nada“ je pronicljiv izraz koji Starkova upotrebljava za stanje svesti koje navodi čoveka da traži vezu koja mu je istovremeno nezadovoljavajuća i neophodna. Zadatak ljubavnika koji se uporno nada jeste da razočaravajuću zamenu za roditelja preobrazi u onog ko mu ispunjava glavne potrebe. Potpiruje ga strasno uverenje da je moguće – odista, neophodno – nagovoriti drugu osobu da se promeni. Uporna nada se razlikuje od „normalne“ nade, jer je ona zapravo poricanje beznađa, odbijanje da se prihvati i ožali nenadoknadivi, traumatični gubitak roditeljske ljubavi u detinjstvu, o čemu je nepodnošljivo čak i razmišljati. Pokušaj da se reprodukuje zlatna fantazija neminovno dovodi do uporne nade, prisilnog izopačenja optimizma.
Tipični scenario jeste odabrati nekog ko ima ključne osobine izgubljenog roditelja i neumorno raditi da se ta osoba preobrazi – bilo time što ćete se sami pretvoriti u osobu na koju bi taj reagovao, navodeći ga da postupa ili se oseća drugačije, ili nekom kombinacijom svega ovoga. U osnovi je fantazija da je objekat******** nevoljan, a ne nesposoban: da bi „mogao dati [da želi]… i da će dati [ako] postupite ispravno“. „Kad bih samo mogla da nađem prave reči kako bih dobila odgovor pun ljubavi ili razumevanja“, zapisala sam u dnevnik, kao da je to što ne uspevam moja greška.