Devojčica na litici

Dali su mi ime po princezi iz čuvene bajke. Možda je to razlog što sam oduvek verovala u čarolije. A dok sam odrastala, shvatila sam da je bajka alegorija velikog životnog plesa u koji se svi mi upuštamo od trenutka kad se rodimo.

Očigledno upravo strah mnoge ljude sprečava da urade nešto što će ih usrećiti.

„I tako nastavljamo, čamcima uzvodno, neumorno nošeni u prošlost.“

Da, sve je moglo da krene užasno naopako, ali ponekad neko mora imati vere da neće krenuti naopako

Možda je previše nečega isto tako loše kao i premalo

Ali životinje su bolje od ljudi

„Kao da moje telo samo zna. Kad igram, zaboravim na sve i srećna sam.“

Takođe me je pogodilo saznanje da mi ljudi živimo kao da smo večni, da donosimo odluke kao da ćemo zauvek živeti, ne prihvatajući neizbežno, koje će nastupiti kod svih. To je, naravno, jedini način na koji možemo da opstanemo.

Počela sam da shvatam koliko bol daje čoveku snage i mudrosti – ja sam se svakako promenila – i da je deo života isto toliko koliko i sreća. Sve ima svoju prirodnu ravnotežu, i kako možeš znati da si srećan ako ponekad nisi i nesrećan? Ili, kako ćeš osećati da si zdrav ako nikad nisi bio bolestan?

verujem da ljubav može da r-razume sve i da sve o-oprosti.