Sve što smo prećutali

Pamćenje je neobičan umetnik, menja boje života, briše ono što je nezanimljivo i čuva samo ono najlepše i najuzbudljivije.“

„Neverovatno je koliko strah blokira um“,

Pamćenje je neobičan umetnik, menja boje života, briše ono što je nezanimljivo i čuva samo ono najlepše i najuzbudljivije.“

„Večeras letim za Mogadiš, već sad znam da ću tamo neprestano misliti na tebe. Ne sekiraj se, nemoj da žališ ni za čim, ni sam ne znam koliko sam puta poželeo da doživim ovaj trenutak. Bio je predivan, ljubavi. Nisam se više usuđivao ni da sanjam kako te opet tako zovem. Bila si i uvek ćeš biti najlepša žena u mom životu, ona za koju me vežu najlepše uspomene. Već je i to dovoljno. Od tebe tražim samo jedno: obećaj mi da ćeš biti srećna.“

„Dušo, nije važno da znamo u kom se gradu ili delu sveta nalazi onaj koga volimo, već gde je on u ljubavi koja nas vezuje za njega. Nisu bitne greške, Džulija, važno je samo ono što osećamo.“

beskonačno optužujemo roditelje za sve nevolje koje su nas snašle, za sva životna iskušenja, sopstvene slabosti, kukavičluk, ali, na kraju krajeva, sami smo odgovorni za svoj život, postaćemo ono što smo odlučili da budemo.

„Trebalo mi je deset godina da te zaboravim i mislio sam da sam uspeo. Mislio sam da sam upoznao strah na ratištima, ali sam se sve vreme zavaravao, to nije bilo ništa u poređenju s onim što osećam dok sam kraj tebe, u ovoj sobi, pri pomisli da ću te opet izgubiti.“

Tumarao sam raznim gradovima u potrazi za vazduhom koji ti udišeš.

„Vidiš“, reče on sedajući, „to je čudno, ali pronalazimo svakojake razloge ne bismo li sprečili sebe da volimo, zato što se plašimo da ćemo patiti, da ćemo jednog dana biti ostavljeni. Volimo, međutim, život, iako znamo da će nas on jednog dana napustiti.“

ne živi se od uspomena pomešanih s kajanjem. Da bismo bili srećni, moramo da imamo čvrste oslonce, ma koliko mali oni bili.