Kako se rešiti svoje porodice

Isplanirala sam da ubijem sedmoro ljudi, a evo me u zatvoru zbog smrti osobe koju nisam ni takla. Bog se očito kida od smeha.

Kako se ono beše kaže? Čovek planira, a Bog se smeje.

Muškarci to često rade, rašire noge u metrou kao da imaju urođenu potrebu da popune svaki slobodan prostor, hodaju posred uske ulice, pa se prosto iznenade kad nalete na tebe, pribiju se uz tebe u redu u kafiću kao da ćeš da ih propustiš. Nisu ni svesni šta rade. Muškarci su važni, njihove potrebe su važne. Ti nisi. Ti uopšte nisi bitna. Osim ako im se sviđaš. U tom slučaju, upašće ti u prostor na drugačiji način. Staće ispred tebe i zaprečiće ti put kako bi ti privukli pažnju. Dok hodaš ulicom, usporiće kola da ti bude neprijatno. Nadviće se nad tobom u baru, dodirnuće ti ruku, uhvatiće te za ruku. Ako imaš sreće, to će biti samo ruka.

Eto, on je mogao nešto od mene da nauči: nikad ne žudi za svetlošću kojom te neki muškarci načas obasjaju – ugasi je.

Kako se ono beše kaže? Čovek planira, a Bog se smeje.

sporije kapiraju, nacrtaću vam. Nisam ubila Sajmona Artemisa. To mi je bio jedini cilj u životu, a nikad ga neću ostvariti. A zašto? Zato što je mrtav. Stradao je u nesreći, ali ne od moje ruke.

Eto, on je mogao nešto od mene da nauči: nikad ne žudi za svetlošću kojom te neki muškarci načas obasjaju – ugasi je.

U zatvoru imaš čudnu predstavu o vremenu. Tako sporo protiče da sam u početku stvarno mislila da ću poludeti, onda se ubrzalo kad mi je odobreno da uložim žalbu, a sad prosto leti dok žurim da završim ovu priču i započnem svoj novi život, život u kome se više neću baviti ružnim ali neophodnim stvarima kao što je ubijanje ljudi

Osuđena sam na šesnaest godina zatvora i odvedena u Lajmhaus nedelju dana kasnije

MO ideologija je dostupna masama, ali se oslanja na to da deluje ekskluzivno