Olujni bedem

„Ko ljudima prečesto okreće leđa, uglavnom završava s nožem u njima.“

Ja samo branim ovo malo vode i zemlje što mi pripada. Manje ne mogu, a za više ne znam. Snagu mi daje nada da će mi taj isti Bog, jednoga dana, kada ovaj svet ne bude ništa do prašina rasuta među zvezdama, pružiti ruke i oprostiti mi…“
„Oproštaj je za slabiće, kraljice… Dođi k nama, pridruži nam se i spoznaj svu snagu greha.“

Ljudi su bili ono što je Miloša Obilića oteralo sa kruševačkog dvora.
Ne samo jedan. Svi.
Znao je uz to: da bi jedna zajednica mogla da živi, da bi napredovala, bila u milosti Boga i ljudi podjednako, mora sebe da ustroji po pravilima lažne skromnosti, lažne vere i iskrenog licemerja. Tako su, uostalom, bile skrojene i države. Od ljudi koji pronađu načina da žive zajedno tako što će pomiriti ne samo svoja htenja i svoje taštine već tako što će se potruditi da svi zajedno nađu meru i mesto u tome izmaštanom prostoru koji tvori privid smislenog postojanja. A ta pomirenost moguća je jedino ako se živi u laži.
On nije mogao tako da živi, i zato

Ko ljudima prečesto okreće leđa, uglavnom završava s nožem u njima.“

U vrelini dana.

U vrelini noći.

Kada slutnja dozreva, kada se telo budi…

U damarima.

Kada možeš osetiti…

U vrelini pokreta.

U vrelini trenutka.

Drhtaj.

Drhtaj.

Drhtaj.

Ne, ja nisam onaj koji misliš da jesam. Ja sam neznanac, putnik i bezbožnik.

Ne klanjam se krstu ni srpu mesečevom, nisam ni kaurin, ni Jevrejin, ni Agaren.

Ni istok ni zapad, ni zemlja ni more, nisam iskovan u vatri niti sačinjen od pene, nisam sazdan od rose, ni od praha. Nisam u rodu ni sa ljudima ni sa anđelima, ne boravim ni u ovom ni u onom svetu, ni u raju ni u paklu, nisam pao ni iz edena ni iz rizvana, niti od Adamove loze poreklo vučem. Živim u mestu nasred pustinje, u predelu bez sledova senki.

Ako postoji vernik, nevernik i pustinjak – to sam ja.

Ja sam pesak što curi ti između prstiju, vinski talog i vinotoča, zemlja i vazduh, voda i vatra, telo i duša.

Znanje i učenje, dobro i zlo, istina i laž, pobožnost i vera – to sam ja.

Oganj pakla s plamenim jezicima, da, raj, eden i hurija – to sam ja.

Ova zemlja i nebesa sa svima koje hrane, anđelima, melecima, džinima i ljudima…

To sam ja.

Stojim ispod drveta sveta, očiju gladnih, hvatam u padu svaki list i čitam ime s njega.

„Ako spasenje nije sebarsko, ni ovaj svet nije njihov, ni svila, ni zlato, ni reči… Šta je onda sebarsko?“

Nenada ćutke pokaza slugi na manji sanduk, i ovaj ga podignu i ponese ka izlazu; zatim pogleda u Dostanu, pa reče:

„Sebarsko je da budu gladni. A ako ne umru od gladi… umreće svakako od nečeg drugog. Da li će to biti agarenski nož ili štogod treće, nije na meni da o tome mislim.“

„Jevreji su neimari vremena“, nastavi monah Teofan kao da se ništa ne dešava. „Grci su neimari prostora. Rimljani… neimari carstva. A mi hrišćani…“

„Neimari neba“, završi Toplica njegovu misao.

„To zašto zlo postoji na ovom svetu nije pitanje vezano za prirodu ljudi, nego za prirodu Boga.“

„Kako to?“

„Prosto“, rekoh, „da Bog nije stvorio i zlo, pokazao bi nedostatak veštine.“

Ako želiš da saznaš šta Gospod Bog misli o novcu, treba samo da pogledaš one kojima ga je dao.“

„U tvom odgovoru slutim gordost koja ti je i donela večiti usud. Mora da ti je lepo ovako? Da budeš večna kroz svet koji to nije.“