Spori povratak kući

Bilo je kao da je tek u njoj doživeo pravu Zemljinu težu; i jedne noći, ležali su kao na visoravni koja im je onda, najednom, postala premala: narastali su do natprirodne veličine i, nevernički od silne želje, postali su jedno drugome svet.

Iz daljine se tada pojavilo šumovito brdo u čijem je podnožju ležalo naselje. Drveće se u ravnomernom zamahu sa svih strana protezalo ka nebu, i to nežno, ujedno pravilno i kao unedogled produženo uzdizanje daje ćuviku neku plodnost. Sjajno stenje među drvećem svetluca iz daljine kao kruna od morske pene i deluje na grudnu kost kao laki dodir. Na trenutak opet meandrira tuđinska reka, čiji odblesci dosežu preko svih granica.

Bio je to jedini mističan trenutak u kojem se muškarac, kao nikad do tada, video u mnoštvu; i samo takav trenutak sadrži mit: večnu pripovest. Prosvetljenje nestaje, ali ostaje uzvišenost: još uvek se kreće putnik, tamo visoko, na zaravni, ka brdima umotanim u plavetnilo, sa mislima koje niko ne može privesti kraju: „Radim na tajni sveta.“ Pa i ovo mesto, baš kao jednom ranije skver, nosi posebno ime, zauvek vezano za dete: Le Grand Ballon.

„To sam ja!“

Jednom je Zorger imao ideju o srećnom danu: već sama činjenica da takvog dana biva jutro i veče, svetlo i tamno morala je biti dovoljna za lepotu.

Zorger je, inače, uvek imao potrebu da se u nekom gradu upusti u „upoznavanje mesta“, da bi se tamo s vremenom osetio na svome mestu.