Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Naučila je ona nekoliko jezika ranije – taman toliko da se snađe u mestima gde se adarlanski jezički zakoni nisu primili – ali usudznaci su nešto sasvim drugačije. Bilo je potpuno nemoguće da ih nauči dok istovremeno pokušava da razreši zagonetku Kejola Vestfala.

Mogla je da ode pa da se vrati kasnije, ali napolju je bilo ledeno, a nakon što je ona sinoć bila na straži – bila je potpuno iznurena. A i bilo joj je potrebno nešto da joj skreće misli s onog plesa s Kejolom.

Njene reči su odisale nekom sumornom gorčinom koja mu nije godila. I da, njih dvoje će porazgovarati o tome što je napustila svoj položaj, ali sada… sada…

Kejol je prešao preko linije.

„Pleši sa mnom“, kazao je i pružio joj ruku.

Kada se njen pogled sreo s njegovim, zaboravila je na hladnoću, na mesec i na staklenu palatu koja se dizala nad njima. Tajna biblioteka, kraljeve namere, Mort i Elena nestali su u ništavilu. Uzela ga je za ruku i preostali su samo muzika i Kejol.