Istorija srednjovekovnog sveta – I tom

Sasvim iznenada, hrišćanstvo je postalo mnogo više nego što je to bio sam identitet. Ono je postalo zakonski i politički entitet – sve ono što ono nije bilo u vreme kad je Konstantin I Veliki odlučio da povede svoju vojsku pod barjacima koji su na sebi imali znamenje krsta.

Nastavljajući da povezuje sopstvenu vlast s budućnošću same crkve, car je otpočeo izgradnju nove prestonice koja bi od samog svog nastanka bila ispunjena hrišćanskim bogomoljama, a nipošto rimskim hramovima. Konstantin I Veliki je i zvanično odlučio da izmesti prestonicu carstva iz Rima u drevnu varoš Vizantion, obnovivši je u duhu hrišćanskog naselja na obali moreuza koji je vodio ka Crnom moru.

Njegova prva aktivnost u svojstvu jedinog cara bila je da garantuje jedinstvo hrišćanske vere. Hrišćanstvo mu nije moglo biti od velike koristi ukoliko bi se podelilo na međusobno suprotstavljene struje, a ta opasnost bila je stvarna.

Konačno, dva meseca nakon toga, 18. septembra, Konstantin i Licinije sukobili su se u bici kod Hristopolja. U njihovom poslednjem oružanom sukobu Liciniju nije preostalo ništa drugo osim predaje.8 Konstantin mu je poštedeo život tek na Konstancijina preklinjanja, pa ga je, umesto pogubljenja, osudio na progonstvo u Solun.

Haotično stanje koje je zahvatilo državu dinastije Jin kasnije je postalo poznato pod nazivom „Pobuna osmorice prinčeva“.

Godine 280. celokupna Kina bila je ujedinjena pod vlašću dinastije Jin

Simo Jan uzeo je kao svoje zvanično vladarsko ime Vudi te je postao osnivač nove dinastije Jin.

Njegov omiljeni način zabavljanja podrazumevao je da na zabavu u palatu pozove grupu državnih zvaničnika koje bi opio, dok su u blizini stajali evnusi brižljivo zapisujući sve što su oni u takvom stanju izgovarali. Narednog jutra on bi sve te državne zvaničnike, iscrpljene i mamurne, ponovo okupio kako bi ih kaznio zbog svega onoga što je bilo rečeno tokom prethodne noći.2

Carstvo u doba dinastije Jin bilo je mlado i postojalo je tek nekih pedesetak godina. Tokom čitavog niza vekova vladari iz drevne dinastije Han teškom mukom održavali su na okupu kineske provincije. Tadašnja kineska država je podsećala na Rimsko carstvo koje se nalazilo na zapadu. Međutim, oko 220. godine carstvo dinastije Han pokleklo je usled brojnih pobuna i nemira. Carstvo je bilo podeljeno na tri dela – Cao Vei, Šu Han i Dong Vu – koja su sva bila nestabilna, neprestano se boreći za uspostavljanje prevlasti nad onim drugim.

Nakon što su njegovo učenje odbacili učesnici Nikejskog sabora, Arije se dao u beg te je skrovište pronašao u Palestini koja se nalazila na istočnim obodima Carstva. Arijanstvo nije iščezlo. Ono je preraslo u jaku i nezadovoljnu nezvaničnu skupinu. Naime, rođena sestra cara Konstantina I Velikog postala je jedna od najuglednijih ličnosti koja se priklonila Arijevom učenju i odbila da se povinuje bratovljevom nalogu da prihvati Simvol vere kao jedino i isključivo prihvatljivo hrišćansko stanovište.18