Ciao bella

Zna se šta zapravo znači rečenica: „Hajdemo na kafu.“ Zna se da je to samo izgovor, stidljivo izvinjenje koje znači: „Hajde, slušam te, reci mi šta nije u redu. Pij, biće ti bolje. Vidi, topla je i okrepljujuća, daće ti snagu.“

„Razmislila sam o tome šta bih volela da radim u životu.“
„To je lepa vest. I? Šta biste voleli da radite?“
„Ništa! Da dobijem na lotou i odem negde gde ima sunca.“

„Ne brini.“ To je najnežnija rečenica na svetu.

„Razmislila sam o tome šta bih volela da radim u životu.“

„To je lepa vest. I? Šta biste voleli da radite?“

„Ništa! Da dobijem na lotou i odem negde gde ima sunca.“

„Ha-ha, Ana!“

Stvari počnu da postoje kada ih imenujemo. Uvek sam mislila da će one nestati ako se pravimo da ne postoje.

Znate, ona voli da kaže kako su deca njene dece njena dvostruka deca. Ona je meni dvostruka majka.“

Uskoro odlazim, ali odlučujemo da do tada uživamo najviše što možemo. Na italijanskom postoji izraz koji se odnosi na ljubav između prijatelja. Da bi se opisala ta ljubav, drugačija od one prema voljenoj osobi, ali isto tako snažna kao ona, kaže se: „Ti voglio bene“, doslovno: „Želim ti dobro.“ To tačno izražava ono što osećam prema tim dvema ženama: želim im dobro. Želim da uvek budu dobro, da budu srećne i želim da budem srećna zbog njih. Uveče, u krevetu, čekam da zaspe. Poljubim ih u čelo, promrmljam: „Vi voglio bene“ i zahvalim im što postoje.

U šumi je jednoga dana, kaže legenda, izbio ogroman požar. Sve životinje su, prestrašene i skrhane, nemoćno posmatrale katastrofu. Samo mali kolibri odlazi da potraži neku kap vode, koju bi uzeo u kljun kako bi je bacio na vatru. Oklopnik, koga nervira njegov očajnički trud, kaže mu posle nekog vremena:
„Kolibri! Jesi li poludeo? Zar misliš da ćeš tim kapima ugasiti vatru?“
„Znam da neću“, odgovara kolibri, „ali činim ono što mogu.“

„Italija je moja biološka majka, a Francuska je moja usvojiteljka. Volim je i zahvalna sam joj za sve što je učinila za mene. Savršeno sam svesna njenih dobrih strana i koliko imam sreće što živim u jednoj ovakvoj zemlji. Ali ipak nam je lakše da idealizujemo biološku majku. Maštam o njoj, nedostaje mi i naši susreti su uvek vrlo uzbudljivi. Sa Italijom proživljavam strastvenu ljubav u kojoj nema mesta za razum. Odlazim iz nje pre nego što njeni mnogobrojni problemi i mane počnu da bodu oči. Radije žmurim. Mogu to sebi da priuštim zato što živim daleko od nje. Duboko u sebi osećam se kao Italijanka, u mojim venama teče umak od paradajza. Praktično sam stoprocentna Italijanka. Tačno je da mi se majka rodila u Francuskoj, ali njeni roditelji su Italijani. Moji koreni nisu ovde. Zemlju koja me je usvojila volim na jedan drugi način, ta ljubav nije toliko snažna, ali je se nikad neću odreći. Da nisam rođena kao Napolitanka, volela bih da sam se rodila kao Parižanka! Uostalom, toliko volim prestonicu da u julu vodim tamo prijateljice za vikend!“

Oduvek sam, dakle, pisala. Na napolitanskom, italijanskom, francuskom. Oduvek sam obožavala da pišem, pokušavala da pronađem prave reči, savršene obrte, na najbolji način opišem neku situaciju ili trenutak, izrazim neku misao.
Volim da pišem zato što pisanje nije bučno. Pisanje nam omogućava da vrištimo u tišini, plačemo bez suza, komuniciramo ne govoreći.
Pričanje je zastrašujuće.