A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

Na sebi imam belu košulju, bele kratke pantalone i bele dokolenice.

Ona se okreće da ga pogleda, svog velikog brata, svog saveznika u svemu, ali je njegovo lice preblizu i ne vidi ga celog. Tek liniju njegovog čela, greben njegovog nosa, krivu njegovih trepavica. To joj, međutim, ne smeta. Sasvim je srećna što je tu blizu njega, sa njim – svojim bratom – i dok je dremež polako krade, oseća kako je obuhvata talas savršenog spokoja. Sklapa oči. Tone u san, mirna, a sve je bistro i blistavo i sve u isti čas.

hiljada i hiljada trenutaka koje smo majka i ja delile tokom svih godina, baš taj najblistavije sija, taj najzvučnije bruji u dubini mog uma: majka me gleda odozdo i preko ramena, lice joj je naopačke, sve te zaslepljujuće tačke svetla trepere joj na koži, pita znam li ja koliko me je snažnu i dobru bog stvorio.

Ali na jednom drugom nivou – nivou koji prkosi racionalizaciji, na jednom krhkijem nivou, čija bi suština naprsla i slomila se kada bih je ikada pretočila u reči – nisam se začudila