A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

„Zamišljala sam nas kao dva lista koja je vetar razvejao daleko jedan od drugog, ali nas ipak povezuju duboki, isprepleteni koreni drveta s koga smo potekle.“

Priča je kao voz u pokretu: gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije.

„Ali vreme, ono je kao šarm. Nikada ga nemaš koliko misliš da ga imaš.“

što u životu vredi krhko i da se lako gubi