Grad devojaka

„Vidi, malecka, znala sam kakav je Bili i svejedno sam ga pozvala. Ne kajem se. Bila je to pustolovina. U životu moraš naučiti da sve shvataš lakše, draga moja. Svet se stalno menja. Nauči da to dozvoliš. Neko nešto obeća, pa ne održi obećanje. Predstava dobije dobre kritike, pa propadne. Brak deluje čvrsto, a onda se oni razvedu. Neko vreme nema rata, a onda izbije nov rat. Ako se suviše uznemiravaš zbog svega toga, postaćeš glupa, nesrećna osoba – a šta je dobro u tome?

Pravićeš gluposti,

ali pravi ih s oduševljenjem

U svakom slučaju, u nekom trenutku života žena se umori od toga da se sve vreme stidi sebe.

Onda je slobodna da postane ono što zaista jeste

Mogu samo pretpostaviti da je bila ista kao i svi mi – složeno biće, sazdano od nečeg više nego što su utisci jednog čoveka.

Kad je nešto gotovo, pusti da se završi.

Ne možeš kriviti čoveka zbog onoga što uradi dok pije“ bila je njena filozofija. („Svako od nas ima svoje slabosti“ bila je njena druga izreka – žene koja je uvek davala druge, treće i četvrte šanse slabima i posrnulima.)

četrdesetih mnogo toga nije bilo bolje. Na primer dezodoransi za ispod pazuha i klima uređaji bili su očajnog učinka, pa su tako svi ludački bazdeli, naročito leti, a imali smo i Hitlera.

Samo prosto, kako godine prolaze, dolazi do strahovitog manjka tvojih ljudi. Onih koje si ti volela. Onih koji su poznavali ljude koje ste zajedno voleli. Onih koji znaju celu tvoju istoriju.

Nisu svi predodređeni da jurišaju svetom s kopljem u ruci.“

A možda tamo ljubav najbolje uspeva – u dubini prostora koji postoji između dve krajnosti.