Naslednica vatre

Ključ je u tome da se ne prepusti strahu – od straha se zaglupi. Od straha se gine.

Dovoljna je jedna moja pomisao i tvoj grad će izgoreti.“
„Od kamena je“, odbrusila je Mev.
Selena se nasmešila. „Tvoj narod nije.“

Ona je naslednica pepela i vatre i neće se klanjati nikome.

Kazala je tiho, ali ipak dovoljno glasno da je svi čuju: „Iskra, kada god ti zatreba da te neko poduči kako izgleda borba, samo mi se javi. Biće mi zadovoljstvo da ti objasnim kako je to vojevati.“

Pre nego što je naslednica Žutokljunih stigla da joj odgovori, Manon se okrenula i otišla.

Letela je pogledom po noćnom nebu sve dok nije našla Jelena, gospodara Severa. Zvezda nekretnica povrh jelenove glave – večna kruna – pokazivala je ka Terasenu. Pričali su joj da su se veliki vladari Terasena pretvorili u te zvezde da njihov narod nikada ne bi bio sam – i da bi uvek znao kako da se vrati kući.

Ona je Elin Ašriver Galatinijus, naslednica dve moćne krvne loze, zaštitnica nekada slavnog naroda i kraljica Terasena.
Ona je Elin Ašriver Galatinijus – i neće se plašiti.

Naplatiću svaku uslugu i svaki dug koji se dugovao Seleni Sardotijen, mojim roditeljima i mojoj krvnoj lozi. A onda…“ Zagledala se ka moru, ka domu. „A onda ću da uzdrmam zvezde.“ Zagrlila ga je – bilo je to obećanje. „Ubrzo. Ubrzo ću te pozvati, kada bude pravo vreme. Do tada, pokušaj da budeš koristan.“

Nikada nije znala za žaljenje – makar ne za istinsko žaljenje.
Ali žali što ne zna kako se Kročanka zvala. Žali što ne zna kome je taj novi plašt na njenim ramenima pripadao – odakle je došla, kako je živela.

Oni više neće biti zamandaljeni u njenom srcu. Ona se više neće stideti.

si, Elin. Do kraja, kakav god on bio.
Možda bi ona nastavila da se nemo raspravlja s njim, ali ona čudna ženstvena toplota koju je tog jutra osetila u njihovom logoru obgrlila ju je, kao da je uverava da je u redu to što ona ovo priželjkuje toliko da je to boli, kao da joj govori da može da veruje princu, a i više od toga – više od ičega drugog, da može da veruje sebi. I zato, kada ju je Rovan ponovo uhvatio za zapešće, ona se nije otimala.
„Zajedno, Plamensrce“, kazao je zadižući rukav njene tunike. „Zajedno ćemo naći način.“ Digao je pogled s njenog otkrivenog zapešća. „Dvor koji će promeniti svet“, obećao je.
A ona je klimala glavom – klimala i smešila se dok je on vadio bodež iz čizme i pružao joj ga. „Reci to, Elin.“
Ne usuđujući se da dozvoli da joj ruke zadrhte ispred Mev ili Rovanovih zabezeknutih prijatelja, prihvatila je njegov bodež i prinela ga svom otkrivenom zapešću. „Rovane Belotrne, zaklinješ li se da ćeš služiti u mom dvoru od sada pa do smrti?“ Nije znala prave reči na starom jeziku, ali krvni zavet se ne svodi na lepo izražavanje.
„Zaklinjem se. Do poslednjeg daha i do onog sveta. Do kraja, kakav god on bio.“